Staklena soba

Na pitanje: „Da li biste voleli da stanujete u stakleniku?”, verovatno bi većina vas odgovorila negativno. Pa ipak, mnogima koji žive u modernim stanovima, upravo se to događa. Nedavno sam imala na radnom stolu osnovu jednog takvog, tek sazidanog stana, čija je dnevna soba osmougaone osnove, sa kvadraturom od oko 22 metra kvadratna, imala na svojim zidovima, ni manje ni više nego osam prozora!

Pesnik bi rekao: „Prozori su tu da nam približe svemir i godišnja doba uvedu u sobu”, i tako bi i bilo kada bi svi gledali na parkove, reke ili sunčeve zalaske. Ali šta ako su svi oni usmereni jedino na gradsku vrevu i raskrsnicu sa šest semafora?

Ravno staklo je kao građevinski materijal promovisano pre oko 160 godina, kada je amater Jozef Pakston izložio svoju „Kristalnu palatu” na Velikoj svetskoj izložbi u Londonu. Do tada, ovo staklo je čitava dva milenijuma služilo samo da ispuni fasadne otvore oivičene prozorskim okvirima, koji su se inače ponosno šepurili u raznim, antičkim, vizantijskim, gotskim, renesansnim, baroknim... stilovima.

Na staklu je samo bilo da omogući slobodan prolaz pogledu i svetlosti, i da se isprsi pred vetrom, kišom, snegom, hladnoćom.

Posle „Kristalne palate”, ravno staklo je skovalo zaveru sa arhitektama, koji su, tražeći saveznika za rat protiv kitnjastih stilova prošlosti, u staklu naslutili podršku. Međutim, ova hladna i providna podrška brzo se otela kontroli i počela da osvaja sve vitalne elemente arhitekture: zidove, podove, tavanice, stepeništa i, naročito, fasade.

U međuvremenu, arhitekte kao da su zaboravile na, kroz praksu proverenu, preporuku, koja glasi da veličina prozorskog otvora u sobi treba da iznosi jednu osminu površine poda, da bi prirodno osvetljenje u prostoriji bilo zadovoljavajuće. Dokazano je da kada se otvori dvostruko povećaju, učinak osvetljenosti u sobi nije dva puta veći, već se povećava za nekih 50 odsto.

Ako trend koji je lansirao prozore „od zida do zida” i od poda do tavanice možda i odgovara javnim zgradama i objektima specijalne namene, on je u direktnoj suprotnosti sa svetim pravilom stambene arhitekture a to je „zadovoljiti ljudsku potrebu za zaštitom lične i porodične privatnosti od spoljnog sveta”.

Prozorska stakla su oči kuće. Kroz njih kuća gleda napolje, upijajući dan i noć, šumove i tišinu. Ali čovek od kuće očekuje i utočište od tog istog ambijenta. On voli da vidi ali ne voli da ga vide onda kada to ne želi.

Zar bi inače postojale sve te silne zavese i draperije, roletne i šaloni, kapci i žaluzine? Šta su oni drugo nego zaštita od zloupotrebe ravnog i hladnog, providnog prozorskog stakla?

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs