Рат у Украјини, свет на ветрометини

Зауставите рат! Повуците сместа војску из Украјине! Пустите тамошњи народ да сам решава своје проблеме!

Овакви и слични позиви већ више од две недеље просто сустижу један други. У сваком од њих огледају се страх за судбину обичних житеља друге по величини европске државе, бојазан од велике несреће, узалудних погибија, од нарушавања мира у Европи и свету, тако скупо плаћеног током два светска рата. Слике које нам свакодневно стижу путем малих екрана опомињу.

Али у свим овим апелима нешто недостаје. Недостаје идеја, тачније предлог ко би и како требало да разреши оно што је узроковало актуелну украјинску драму. Ко ће ударити жезлом? И да ли је такозвана међународна заједница уопште способна и спремна да се ухвати укоштац са свим поменутим? Судећи према до сада виђеном, наде су залудне.

А свет се поново поделио. Овај пут идеологија је у другом плану мада се њено присуство и те како осећа. Јер главни сукоб и данас се одвија на релацији САД–Русија, као и у доба „хладног рата”, оног у којем је Украјина учествовала као део Совјетског Савеза. Разлика је тек у технологији. Она нас је довела дотле да је довољно умети прецизно померати џојстик или притискати праве тастере. Уосталом, наша деца су са својим компјутерским и видео-игрицама одавно у том свету.

Општа несагласност добија на убрзању, а с њом и опасна поларизација међу чланицама највишег међународног форума – Организације Уједињених нација. И све то у овом нашем свету, повезаном безбројним нитима, за који смо веровали да је идеологију оставио по страни онога тренутка када се у Берлински зид залетео први чекић.

Наступило је време медија. За обичну публику рат у срцу Европе одвија се искључиво у оквирима које одређују којекакви уредници, извештачи са терена, коментатори, свом својом снагом и утицајем који несумњиво имају на обичног човека. У неким тренуцима чини се чак да и поједини светски лидери подлежу ономе што пишу таблоиди, преносе „телевизије с националном фреквенцијом”, што је данас одредница која означава само најгоре.

Експерти и назовиексперти даноноћно дежурају по блештаво осветљеним студијима (смештеним на крајње опскурним местима), убеђени да ће баш њихова реч зауставити крвопролиће и донети победу ономе од чије милости живе. Истовремено, пригушују се гласови појединаца и организација који би могли да се ставе на чело оног дела света који не само што осуђује већ и активно ради на томе да утихне пушчана паљба, да се смире духови, схвате грешке… Неке истине, једноставно, не смеју да допру до јавности. Уносе немир у летаргију демократије.

Такозване друштвене групе на интернету потпуно су исклизнуле контроли. Слично је и са „борцима за људска права” који су почели да се љуљају од леве ка десној страни и обратно. Као да нико нема времена да застане и озбиљно се замисли над оним што изговара или пише.

Оно што вероватно нико није очекивао, барем не у оволикој мери, јесте чињеница да је рат у Украјини на видело изнео дефинитивну поларизацију света у којем живимо. Нажалост, не много другачију од оне из времена већ поменутог „хладног рата”. Да ли су у питању брига за безбедност, пословни интереси или просто превазилажење неких идеја – није толико кључно. Оних који би да остану изван те игре више нема.

Најгоре по саме украјинске житеље је то што се рат не води за њихову добробит, како год ко то схватао. Води се искључиво зарад доказивања великих да још увек имају снагу да другима кроје судбину. Поштоваће се давно наметнути закони, па макар они били погубни по читаве народе.

И највећи миробранитељи, на питање како спречити погибије и разарања, не само да не дају одговор већ од њега беже као ђаво од крста. Нико не жели да на себе преузме одговорност. Никоме не пада на памет да потури сопствену главу уместо престрављених Украјинаца или њихових руских комшија. А окретање главе не спасава животе. Напротив.

Земље Европе и САД с видним страхом одбијају да се у битку на Истоку укључе сопственом живом силом. Знају да би то и у њиховим двориштима изазвало буру негодовања, а могуће и смену политичких елита. Тако нешто свакако мора бити спречено. Демократија би се нашла у опасности. А демократија је оно што проповедају политичари. Народ је ту да се понаша како му казују вође и ништа више од тога.

Понеку „Украјину”, с времена на време, могуће је издржати. Па макар се она звала и Крајина, Косово, Босна, Каталонија, Нагорно-Карабах, Кипар, Корзика, Абхазија, Јужна Осетија, Тајван… Навикли смо. А светска организација, уместо да се прене и употреби свој утицај, препустила се догађајима, дезавуишући саму себе.