Мир је рат, рат је мир

„Свет је упловио у опасну зону различитих ризика и плута ка распаду система. Излаз из садашње ситуације се не назире. Јасно се назире само крајња тачка кризе – хаос. Период до коначног распада постојећег система биће тежак посебно за обичне људе у неразвијеним земљама и регионима, али не само за њих. Неће бити поштеђено ни становништво најразвијенијих земаља. Основна карактеристика овог периода биће све интензивнији сукоби, све већи ризици и немири којима ће све теже бити пронаћи узроке.”

Ово је аутоцитат из текста који сам објавио пре петнаест година. Тешко да бих данас нашао боље речи за оно што се дешава око нас. Тај увид произашао је из прихватања теоријских становишта Имануела Волерстина који је још током трајања либералне еуфорије због победе у „хладном” рату, тврдио да је реч о Пировој победи која означава улазак у терминалну фазу светског капиталистичког система (СКС). Његова предвиђања се заснивају на анализи политичке економије и геокултуре. Заинтересовани читалац ће лако наћи његове радове, а овде је довољно рећи да је полазна основа његове анализе тврдња да је основно обележје тог система, од настанка у 16. веку, тежња ка непрестаној и неограниченој акумулацији капитала. Када се суочи са ограничењима која спутавају акумулацију систем улази у кризу. До сада је СКС успевао да нађе излазе, али су ограничења сада структурна.

Да би било јасније, треба истаћи да акумулација, односно висина профита зависи, на трошковној страни, од цена рада, висине пореза и цена ресурса. До скора су трошкови рада снижавани измештањем производње на (полу)периферију или контролисаном имиграцијом отуда (глобализацијом). Међутим, незадовољство домаће јавности, посебно слојева који у томе виде узрок незапослености и опадања стандарда, ојачао је странке деснице које изнутра угрожавају либерални поредак. Истовремено, све је мања резервна армија рада у зонама периферије, посебно од тренутка када је Кина уместо базе јефтине радне снаге постала претендент за централну и хегемону позицију у светском систему.

С друге стране, јачање покрета и странака које се залажу за здраву животну средину подиже, до пре пар деценија готово непостојећа, издвајања за екологију. Екстернализација тих трошкова, односно пребацивање на плећа државе не решава проблем јер се ти трошкови преливају у порезе који оптерећују компаније било директно, или индиректно снижавајући куповну моћ пореских обвезника.  Укратко, било какви даљи покушаји да се у тим областима смање трошкови воде заоштравању унутрашњих тензија и политичкој нестабилности у земљама центра.

Дакле, простор за смањење трошкова остаје у сфери ресурса. Међутим, пошто су они већ под контролом западних компанија и представљају (периферни) део КСК ту се не може ништа посебно урадити. Изузетак, међутим, представљају богатства која су под контролом руских олигарха одговорних директно Москви. Та богатства, пре свега нафта и гас, као и многа друга, само су делимично под контролом КСК. Штавише, захваљујући монополу над тим ресурсима Русија се успешно опире потпуном укључењу у систем и може себи да допусти опирање хегемону.

Ако из тог угла посматрамо актуелна збивања, делује разумљивије да би овладавање ресурсима које тренутно експлоатишу компаније које су под мање-више директном контролом Москве, за одређени период допринеле повећању акумулације капитала и стабилизовале функционисање постојећег система. Истовремено, рат са Русијом допринео би хомогенизацији јавног мњења, а победа у том рату значајно би допринела повољним изгледима САД да, у борби са Кином, очувају угрожену глобалну хегемонију.

Русији је јасно да је једини начин да одржи своју садашњу релативно независну позицију, односно да се не врати на периферију светског система на којој се налазила пре 1918. године да очува своје енергетске ресурсе и контролу над њима.

То је најшири контекст у којем се одвија рат између Русије и Украјине коју Запад свесрдно подржава.

У основи Русија, ако ј жели да очува свој економски суверенитет, нема другог избора него да војно заустави ширење Запада и његове војне алијансе. Нападом на Украјину, Русија је показала да је спремна да све стави на коцку и зато ће овај рат водити свим средствима било до остварења својих циљева или ако то не успе до коначног слома. Уколико не оствари своје циљеве Русија ће показаће слабост која јој неће бити опроштена.

Тренутно, осим Украјине, изгледа да највише штете од овог сукоба има ЕУ, а посебно Немачка. То је краткорочно тачно, али уколико се остваре стратешки циљеви Запада, исте те земље и њихове економије, дугорочно ће бити највећи добитници. Тај дугорочни аспект, који Бајден често помиње, главни је мотив да земље ЕУ трпе краткорочну штету од санкција које уводе Русији.

Основни циљ санкција је да економски ослабе Русију и тиме подстакну унутрашње незадовољство које би могло да доведе до немира и политичке нестабилности. С друге стране, оне би требало да поткопају стубове на којима почива Путинова економска моћ. Јер колико год тајкунима био драг Путин још су им драже јахте и нагомилано богатство. Видели смо на примеру Србије да упркос томе што им је Милошевић омогућио астрономски успон, сви кључни тајкуни, осим Карића, у критичном моменту су му окренули леђа. Након евентуалног унутрашњег слома, који ће бити све извеснији што се рат у Украјини буде више продужавао, војна интервенција, Запада, неспремног на нуклеарни обрачун, више не би ни била потребна. Но управо је зато Путину потребно да што пре оконча рат у Украјини и оствари своје циљеве. Ако се заглави у Украјини, као својевремено СССР у Авганистану, мали су изгледи да би дугорочније могао да издржи притисак Запада.

Америка и Кина за сада мирно посматрају збивања. И једнима и другима је важно да она друга сила не оствари стратешку предност и контролу над Русијом. Зато Кина неће дозволити да Русија падне у руке Запада, па ће у потенцијално критичном моменту подржати Русију. Што тај моменат дође касније добит ће бити већа, а њој остаје само да чека. Америка има много тежи задатак јер мора активно да ради како би заједно са савезницима сломила Русију, а при том то мора да уради пажљиво, да након  потенцијалног слома већи део плена не падне у руке Кини. Њен превасходни циљ нису, као за ЕУ, ресурси колико предност коју би у том случају стекла над Кином. Кључни проблем за САД тренутно је како да одржи стабилност и кохезију савезника – најпре Украјине, а потом и ЕУ.

Тако би, у грубим цртама, могао да се опише развој и могући исходи сукоба који је тек почео. Реторика, пропаганда, буђење историјских ресентимана итд. нису ништа друго него средства мобилизације и јачања духа и контроле јавног мњења. У сваком случају, на основу њих тешко је објаснити узроке овог сукоба. Напротив, више служе да замагле изворе и токове овог „Трећег светског рата”.

Зато извештаји са терена и тумачења овог сукоба нужно имају карактер пропаганде и специјалног рата. Зато се забрањују медији, а највиши званичници се једни другима обраћају као вође завађених криминалних кланова.

Да ствар буде гора, никоме се не дозвољава да остане неутралан. Чак је и Швајцарска морала да прекрши своја начела. Аналитичари и медији уместо хладних анализа, заузимају страну и тиме потпирују овај сукоб. Уместо очувања општих цивилизацијских вредности као што су мир и људско благостање, сви се понашају на начин који описао Орвел у дистопији „1984”. За оне који подржавају руску страну, рат је постао (начин да се постигне) мир, а за оне који подржавају Запад, мир је (само увод у) рат.

Професор на Филозофском факултету у Београду