Дневник Живојина Павловића

Данас, док бесни рат у Украјини, и док многи поглед управљају ка Балкану, читати „Дневник 1994‒1998” Живојина Павловића, (издање „Агоре”, приређивача Снежане Лукић Павловић), може да буде обесхрабрујуће због тога што изгледа да свеколика криза из деведесетих још траје. И онда, као и сада, страдаће недужни, а интелектуалац, уметник, попут Жике Павловића, бележиће те догађаје да би остали упамћени и да би их схватили они који знају да мисле и који наравно ништа не могу да промене.

Попут ратног извештача, чувени писац и редитељ записао је поводом рата у БиХ 3. маја 1994. године оно што се дословно пресликава на поменуту данашњу ситуацију: „Чему је овај рат параван? Интересима Европе? Стратешким аспирацијама Америке? Властољубивим амбицијама феудалних тирана распаднуте СФРЈ?... Или се иза замршених токова новца и сукоба тајних обавештјаних и контраобавештајних служби крије темељни људски фактор: немогућност даљег подношења мира.”

А дан касније, забележио је: „Да ли је ’нови светски поредак’, на чијем се челу налазе Сједињене Америчке Државе исто што и интернационални фашизам? Свакако (...) Нема разлике ни у понашању читавог Натоа, уједињених армада западне алијансе. Неподударност је само у томе што је у време Хитлера и Мусолинија тежња за цивилизацијском унификацијом беле расе красила поједине нације, а сада се цивилизацијска унификација спроводи на читавом глобусу. И свим средствима: инвазијом новца, наметањем једнообразности организационих модела, поплавом јефтиних роба, куповином индустријских и пољопривредних потенцијала, духовним империјализмом, економским изолацијама, државним ударима, политичким смицалицама, пучевима, ратом.”

  Свакодневно је писац бележио своје утиске о стварности, песму недавно преминулог Стевана Тонтића, своје згражавање над „балканском катаклизмом”, ужасима „култа националног монолитизма”, и над гангстеризмом, као „ратним рецидивом”, због којег му је био украден ауто из гараже.

„Тријумф родољубља: у 19. веку ‒ занос и стваралаштво; у 20. веку ‒ разарање и смрт. Патротизам као псеудоидеологија, допингован националистичком омамом и лудилом вере. Национализам ‒ таштина и слепило. Шовинизам ‒ мржња и самодовољност. Варварство ‒ поремећај животних нагона, изопачена чежња за повратком Природи. Бог ‒ изговор”, дијагноза је Жике Павловића.

У септембру, 1994. године забележио је: „Суспензија санкција ОУН на авио-саобраћај, спорт и културу слави се као да та милостиња није изнуђена безбројним понижењима од којих је једно од највећих одрицање од браће у Босни захваћене ратним ковитлацем...”

У разговору који је дао за НИН, крајем исте године, критиковао је српски менталитет, а у сукобима на Балкану видео је могући трећи светски рат. Критику је упутио и интелектуалцима, које је назвао примењеним уметницима, који су „највеће зло извели оног тренутка када су почели да се осећају одговорнима”.

Следеће године, санкције се настављају, у Босни се примирја крше, а Чеченија се распламсава, збегови из Хрватске у августу...

„Политичко мафијаштво, васпостављено још за комуниста, данас се трансформише у економски и финансијски гангстерај”, написано је 19. марта 1995. Наједном, дневник се претвара у складиште цитата из дела која писац чита: „Суздржи се и прикривај свој живот” Епиктета; „У уметности ништа не вреде добре намере” Флобера; „Поезија ништа не покреће” Одна. Записује наколоност за Бергманов филм „Дивље јагоде”, за Буњуелову уметност, за Достојевског, Чарлса Симића, за Драгослава Михаиловића, Бору Радовића... Бележи и вицеве који круже Београдом, као што је онај у којем Слободан Милошевић из Дејтона Мирјани Марковић шаље телеграм: „Земљу сам продао, а ти види шта ћеш са стоком.”

Почетком године 1996. пише: „Сањарити, маштати. Учинити сопствени живот подношљивијим.” У јулу пак каже: „Више не размишљам о рату. Нити о понижавајућем по Србе миру ‒ бахати и неорганизовани, примитивни и безобзирни, друго нису ни заслужили...” Крајем године противи се „касапљењу” Радомира Константиновића, подржава студентске протесте.

Једног дана у јуну 1997. тврди: „Шта је живот? Јело, љубав, рађање, радост, сан, једном речју: све што није Историја.” Затим, убрзо: „Кажу, на свећи се нико није огрејао, што није тачно. У тами, она је светлост, оличење живота. Само уз њену помоћ могуће је телесно и духовно кретање ‒ предуслов за топлоту. И топлину.” У августу отежано пролази снимање „Државе мртвих”.

Живојин Павловић преминуо је 1998. године. Овај уметников дневник показује да је до краја снимао, да је интензивно промишљао своју стварност, комуницирао са пријатељима, сећао се детињства, одушевљавао се стваралаштвом других ‒ Пуришиним филмом „Танго је тужна мисао која се плеше” и романом Данила Николића „Власници бивше среће”. Да је много читао, посећивао изложбе. Један од последњих текстова у књизи писмо је Александра Тијанића и Славка Ћурувије председнику Милошевићу из „Европљанина” 19. октобра 1998. године, као прилог борби за слободу од страха.