Три карте за изборе

Ко има осећај да су за три недеље избори, нека се јави, али под условом да буде фер и да не држи шипак иза леђа. По традиционалном српском политичком календару, избори су већ завршени. У сенци рата у Украјини и глобалне економске катаклизме, где свако пипаво, као да гази по минском пољу, заузима страну, или се труди да хистерично заузме страну – да ли си за Русе, да ли си за Американце – председнички, парламентарни и београдски избори одвијају се као у римејку филма Божидара Николића „Три карте за Холивуд”. Овога пута под насловом „Три карте за изборе”.

Свако бира своју кафану где се илегално окупљају проамери и проруси, кујући завере једни против других, тако да то ентузијастичко сврставање поприма облике гротеске, попут патуљака у бајкама о демагогији великих. Говорећи просто политичким језиком, демократија данас служи стварању модерних Наполеона, од оних минијатурних и забачених негде у планинама Балкана или ужареним пустињским резервоарима нафте, до оних са римског Капитола који, убеђени у сопствену изабраност, на свет гледају посесивно и презриво. А све из истог разлога – ко ће приграбити богатство народа, посебно црног злата или невидљивог дијаманта – баснословно скупог гаса – док тајне политичке вештине служе да се све то искористи само за једне, а не за хуманистичко човечанство које је одавно остало као врлина само у бајкама које споменух.

У свету анксиозности сваки грађанин који заокружује име или листу вреди као нафтна бушотина. Али нема, нити ће икада имати свест о томе. Обично то добро уради онај чији је глас помогао да победник објави свој продужетак или почетак владавине, док стварни носиоци моћи аплаудирају сами себи. Али тога не би било без ревносног изласка гласача по кишном недељном дану и искоришћене оловке, као режисера континуитета или промена.

Нема јавних података да је Александар Вучић дипломирао режију. Завршио је право и тренутно учи за кошаркашког тренера, али чини се да је шеф државе и напредњака умешао своје невидљиве сценаристе како би се опозициона мантра од приче како ће њега склонити претворила у рат између опозиционих колона.

Како је Вук Јеремић искључио сам себе из кампање, или су му у томе помогли Ђилас и до јуче Јеремићев Понош, тешко је идентификовати ко је ту истински против кога, а тек је мистерија који еколошки покрет припада овима или онима. Социјалисти, рецимо, одавно имају своје „зелене”, а расту и међу напредњацима.

Типичан пример мистериозног еколога је Саво Манојловић. Истакао се у уличном активизму, али чим су му политичке акције нагло порасле, опуштено је рекао да се не кандидује. То га је учинило Сашом Јанковићем у покушају. Саша је био типичан пример кандидата који не жели да победи. На председничким изборима 2017. године освојио је нешто више од 16 одсто гласова, али после одличног резултата, уместо да убаци у пету брзину, одјавио се и нестао. Као да га је Вучић бирао на тржишту рада.

У оваквој гомили листа и кандидата просечном српском бирачу који разглаба о светској политици нема друге, него да свакога дана буде на вези са Срђаном Богосављевићем, како би схватио ко је заиста с ким, ко је заиста против кога, а ко је тројански коњ у опозиционим редовима. Када сам бројао колико некадашња Демократска странка има фракција, одустао сам код броја 19. Заспао сам.

У таквој атмосфери свако сумњичаво гледа у сваког, што би понајбоље могао да објасни заборављени ветеран Веља Илић, који толико недостаје мејнстрим медијима како би разгалио атмосферу. Једном су Вељу питали зашто крије да је био члан Савеза комуниста, а он је шумадијски лежерно одговорио: „А зашто бих. То знају у Чачку, али не знају у Србији.”

Борис Тадић је одлуку о председничкој кандидатури требало да донесе још у новембру прошле године, али та неодлучност као да иде с њим јер пажљиво мери да ли би освојио мање гласова од Поноша, не од Вучића, што би за његову сујету било страшније од тога да му кажу да не личи на Џорџа Клунија.

Дакле, Борис се по обичају предомишља, мада је избором Дулета Вујошевића за кандидата за градоначелника Београда СДС-а учинио макар две добре ствари: с нешто преко један одсто подршке у Београду скочили су на око четири. Друга ствар је што Дуле не подноси Вучића од првог дана његовог ступања на престо, док садашњи опозициони јунаци тада нису смели ни да писну, па, иако сам љути звездаш, морам да признам како би било необично забавно да Дуле постане ментор Вучићу на вишој тренерској, одсек кошарка.

У оваквој предизборној комедији забуне чини се да је Вучић решио проблем своје победе у првом кругу јер ко још од 11 противкандидата није провалио његову стратегију заиста треба да се бави другим послом. На пример, да сади парадајз. Паметнији улазе у коалицију или закулисну кохабитацију с њим, како би сачекали да, као осми путници, почињу да га начињу изнутра, када осете да је за то дошао тренутак, што је стратегија Бошка Обрадовића, Милоша Јовановића и Саше Радуловића.

Остали сањају о преласку „целзијуса”, како је пророчански гов

орио Срећко Шојић. А цензус је свега три одсто! Ред је да се људима појасни: Вучић се увек нећка поводом кандидатуре, да би последњих дана законског рока укључио форсаж и почео да испаљује спотове и одржава митинге. Како слично чини и приликом састава нових влада као шеф највеће странке, по правилу последњег дана, како би се забављао са својима и мерио им лојалност, чини се да опозициони кандидати не желе ни да га начну, а камоли да га победе.

Имали су 10 година да нађу правог противкандидата, да га маркетиншки обликују, да уђу у дил са странцима – службе и тајкуни се подразумевају – како је Александар Тијанић некада саветовао Тадића, а потом кандидата провуку кроз фотошоп. Зашто нису? То је једино право питање на које, судим, бољи одговор зна Вучић него они!

Ивица Дачић не крије да ће запевати народњак на увце шефу СНС-а, у овом случају „Дођи да остаримо заједно”, како би отпевао песму из 2012. године. Али као што ретко који хит може поново да успе, тако да, и ако постане премијер, питање је да ли ће уз певање Ивица морати и да одигра још неки плес, који би избегао Вучић и зато га радо препустио Дачићу.

Ивичина рачуница је следећа. Паметним избором Томе Филе за кандидата за градоначелника Београда, као црвени одговор на Владету Јанковића, Ивица плус Палма могу постати кључни фактор за владајућу већину у Београду, што може бити преговарачки адут за премијерско место. Мали подсетник из политичке школе за заборавне и наивне: демократску власт Бориса Тадића 2008. године обезбедили су Ивица и Јагодинац, а не разбарушена елита, чак ни сам Борис! Ко то не зна, не зна ништа о Србији!

Битка за Београд ће зато бити најзанимљивија јер је у име напредњака води Александар Шапић, али је заправо кампања на леђима Горана Весића, који је истовремено и заменик шефа председничке кампање. Редизајнираног Весића има свуда, као да је клониран. Са „Тиктока” или загрљен с радницима „Градске чистоће”, пензионерима и Сашом Матићем, он самоуверено поручује да је једини играч напредњака тешке категорије који има потенцијал да преговара с Вучићем о будућој позицији, тако што ће о томе више мислити Вучић него сам Весић.

Предвиђам следеће: праве игре моћи крећу од четвртог априла!