Рат у Украјини ствара нови поредак у Европи

Украјинска драма којој сведочимо већ недељама неминовно се ближи крају. Њено окончање најављено је практично онога тренутка када је тзв. међународна заједница, оличена превасходно у Сједињеним Америчким Државама, одбила и саму помисао да се укључи у сукоб на Истоку Старог континента. Како је овакав приступ драматичним догађајима примљен међу Украјинцима, није тешко закључити. О томе најбоље казују колоне избеглица. Било ка Западу или ка Истоку.

Приче о томе да „у оваквим околностима не постоје оправдани разлози за било чије уплитање са стране”, сем што звуче цинично, обичним људима, онима који су се нашли у хаосу рата само додатно утерују страх у кости. Укратко, спољна помоћ Украјинцима, сем хуманитарне, једноставно је – забрањена. Тако су одлучили у Вашингтону.

Ипак, уплитање је уследило. Мада (званично) не војно. Сведоци смо затварања појединих тржишта за руске производе или забрана извоза којечега у евроазијског џина. Истовремено, уочљиво је да се и овај процес одвија по наређењу издатом из једног центра. Наравно не европског, већ оног који је колико пре неколико месеци земље Старог света, практично, избацио из глобалне игре, осмисливши нови војни савез – Аукус (Аустралија, Велика Британија и САД), усмерен против Кине.

Да ли актуелна драма у бившој совјетској републици најављује и суштинске политичко-економске промене у „атлантском друштву”? Стварањем новог пакта с Лондоном и Канбером одступање Вашингтона од Европе, после „украјинске авантуре”, чини се сасвим извесним.

А промене су већ почеле. Стари континент се, можда не својом вољом, враћа устројству и вредностима из времена пре Првог светског рата. Додуше, без великог Аустроугарског царства, али са обновљеним утицајем турске империје. И, наравно, без британске монархије, која све убрзаније тоне у сопствену немоћ.

Остали играчи су ту, велики и мали. И сви свесни да зависе искључиво сами од себе, а не од неких наддржавних асоцијација, какве су тренутно ЕУ и НАТО. Уосталом, Русија је већ најавила да ће драстично смањити своје присуство и активност у Савету Европе.

Ма колико миграције народа, којима смо сведочили од почетка 20. века наовамо, учиниле да цео континент изгледа универзалније, допринеле су и новим облицима националног сврставања, па чак и нетрпељивости према дођошима. Светски ратови били су у том смислу јасна опомена.

Подсетимо, Америка је у годинама на прелому 19. и 20. века још била негде далеко, преко океана, заузета својим бригама и амбицијама и мамац тек за светске авантуристе и бегунце од закона. Судећи по актуелном односу према украјинској драми и могућим проблемима с Кином, дистанцирање од Старог света за Американце данас је више потреба него осмишљена политичка стратегија.

Укратко, проблеме Старог света убудуће ће морати да решавају сами Европљани. Наравно, имајући у виду интересе Русије, која се нескривено враћа својим империјалним коренима. Већина је тога свесна, али још увек реагују по аутоматизму усађеном у временима када је Вашингтон био тај који је одлучивао о свему. У том смислу треба посматрати и убрзано повиновање појединих земаља обавези да у буџет НАТО-а одвајају два процента бруто домаћег БДП-а.

Са западне стране Атлантика свесни су да украјински рат и по њих доноси само лоше последице. Чак би се могло рећи да је за надлежне у Вашингтону губитак људских живота у целој тој рачуници мање важна ставка. Њима недостаје руско тржиште, са свим екстравагантним карактеристикама.

Европа са својим успореним социјалним кретањима то свакако не може да надомести. Треба је на неки начин подстаћи. Приморавање на сагласност са санкцијама источном џину један је од начина да се то спроведе. Како рече руски министар финансија Антон Сиуланов: „САД и ЕУ чине све што могу да ограниче пословање с Русијом без обзира на то колико ће овакви потези наудити и његовим иницијаторима.” А амерички председник Џозеф Бајден већ је пожурио да за убрзану инфлацију у својој земљи оптужи Русију.

Оно што највише упада у очи је чињеница да се Европска унија у новонасталим околностима најслабије сналази. Недостатак правих лидера свакако је један од узрока за овакво стање. Али савез 27 држава, изникао 1. новембра 1993. из Европске економске заједнице и који окупља 450 милиона становника, исказује неопростиву слабост. Војна потчињеност Америци у великој мери се укоренила и у пословима економије. И то више није засновано на идеолошким сличностима.

Уколико се не прене, Европи прети опасност да у свему потпадне под утицај западног комшије. А једна Америка свету је сасвим довољна.