Rat u Ukrajini stvara novi poredak u Evropi

Ukrajinska drama kojoj svedočimo već nedeljama neminovno se bliži kraju. Njeno okončanje najavljeno je praktično onoga trenutka kada je tzv. međunarodna zajednica, oličena prevashodno u Sjedinjenim Američkim Državama, odbila i samu pomisao da se uključi u sukob na Istoku Starog kontinenta. Kako je ovakav pristup dramatičnim događajima primljen među Ukrajincima, nije teško zaključiti. O tome najbolje kazuju kolone izbeglica. Bilo ka Zapadu ili ka Istoku.

Priče o tome da „u ovakvim okolnostima ne postoje opravdani razlozi za bilo čije uplitanje sa strane”, sem što zvuče cinično, običnim ljudima, onima koji su se našli u haosu rata samo dodatno uteruju strah u kosti. Ukratko, spoljna pomoć Ukrajincima, sem humanitarne, jednostavno je – zabranjena. Tako su odlučili u Vašingtonu.

Ipak, uplitanje je usledilo. Mada (zvanično) ne vojno. Svedoci smo zatvaranja pojedinih tržišta za ruske proizvode ili zabrana izvoza koječega u evroazijskog džina. Istovremeno, uočljivo je da se i ovaj proces odvija po naređenju izdatom iz jednog centra. Naravno ne evropskog, već onog koji je koliko pre nekoliko meseci zemlje Starog sveta, praktično, izbacio iz globalne igre, osmislivši novi vojni savez – Aukus (Australija, Velika Britanija i SAD), usmeren protiv Kine.

Da li aktuelna drama u bivšoj sovjetskoj republici najavljuje i suštinske političko-ekonomske promene u „atlantskom društvu”? Stvaranjem novog pakta s Londonom i Kanberom odstupanje Vašingtona od Evrope, posle „ukrajinske avanture”, čini se sasvim izvesnim.

A promene su već počele. Stari kontinent se, možda ne svojom voljom, vraća ustrojstvu i vrednostima iz vremena pre Prvog svetskog rata. Doduše, bez velikog Austrougarskog carstva, ali sa obnovljenim uticajem turske imperije. I, naravno, bez britanske monarhije, koja sve ubrzanije tone u sopstvenu nemoć.

Ostali igrači su tu, veliki i mali. I svi svesni da zavise isključivo sami od sebe, a ne od nekih naddržavnih asocijacija, kakve su trenutno EU i NATO. Uostalom, Rusija je već najavila da će drastično smanjiti svoje prisustvo i aktivnost u Savetu Evrope.

Ma koliko migracije naroda, kojima smo svedočili od početka 20. veka naovamo, učinile da ceo kontinent izgleda univerzalnije, doprinele su i novim oblicima nacionalnog svrstavanja, pa čak i netrpeljivosti prema dođošima. Svetski ratovi bili su u tom smislu jasna opomena.

Podsetimo, Amerika je u godinama na prelomu 19. i 20. veka još bila negde daleko, preko okeana, zauzeta svojim brigama i ambicijama i mamac tek za svetske avanturiste i begunce od zakona. Sudeći po aktuelnom odnosu prema ukrajinskoj drami i mogućim problemima s Kinom, distanciranje od Starog sveta za Amerikance danas je više potreba nego osmišljena politička strategija.

Ukratko, probleme Starog sveta ubuduće će morati da rešavaju sami Evropljani. Naravno, imajući u vidu interese Rusije, koja se neskriveno vraća svojim imperijalnim korenima. Većina je toga svesna, ali još uvek reaguju po automatizmu usađenom u vremenima kada je Vašington bio taj koji je odlučivao o svemu. U tom smislu treba posmatrati i ubrzano povinovanje pojedinih zemalja obavezi da u budžet NATO-a odvajaju dva procenta bruto domaćeg BDP-a.

Sa zapadne strane Atlantika svesni su da ukrajinski rat i po njih donosi samo loše posledice. Čak bi se moglo reći da je za nadležne u Vašingtonu gubitak ljudskih života u celoj toj računici manje važna stavka. Njima nedostaje rusko tržište, sa svim ekstravagantnim karakteristikama.

Evropa sa svojim usporenim socijalnim kretanjima to svakako ne može da nadomesti. Treba je na neki način podstaći. Primoravanje na saglasnost sa sankcijama istočnom džinu jedan je od načina da se to sprovede. Kako reče ruski ministar finansija Anton Siulanov: „SAD i EU čine sve što mogu da ograniče poslovanje s Rusijom bez obzira na to koliko će ovakvi potezi nauditi i njegovim inicijatorima.” A američki predsednik Džozef Bajden već je požurio da za ubrzanu inflaciju u svojoj zemlji optuži Rusiju.

Ono što najviše upada u oči je činjenica da se Evropska unija u novonastalim okolnostima najslabije snalazi. Nedostatak pravih lidera svakako je jedan od uzroka za ovakvo stanje. Ali savez 27 država, iznikao 1. novembra 1993. iz Evropske ekonomske zajednice i koji okuplja 450 miliona stanovnika, iskazuje neoprostivu slabost. Vojna potčinjenost Americi u velikoj meri se ukorenila i u poslovima ekonomije. I to više nije zasnovano na ideološkim sličnostima.

Ukoliko se ne prene, Evropi preti opasnost da u svemu potpadne pod uticaj zapadnog komšije. A jedna Amerika svetu je sasvim dovoljna.