Без скривања под тепих

Перуђа – „Ако се публика не појави у довољном броју, ово ће бити последње издање фестивала”, забринуто је поручивао Карло Пањота, уметнички директор фестивала Умбрија џез, у јуну ове године. Отказ дугогодишњег главног спонзора у последњи час, с једне, све неразумнији захтеви највећих џез звезда, с друге, и економска криза у којој се Италија налази, с треће стране, били су узрок озбиљне неизвесности која се надвила над једним од водећих џез фестивала на свету.

Месец дана касније, на завршној конференцији за штампу, Пањота и његови сарадници су задовољно представљали овогодишњи биланс – 350 музичара на 300 концерата привукли су рекордних 400.000 људи. Продато је око 50.000 карата – три концерта (од десет) у Арени Санта Ђулијана била су распродата. Фестивал је пратило 160 новинара, међу којима и извештачи из (по реду представљања) САД, Јапана, Србије, Велике Британије, Француске, Естоније, Финске и Турске.

Али, Пањота није вољан да сакрије проблеме под тепих. На прес-конференцији појавили су се градоначелник и председник Градског већа Перуђе, који су потврдили да је политички, културни и економски значај фестивала несумњив, и да су политичке структуре града и регије Умбрија сагласне да појачају помоћ, посебно током периода планирања програма. Да фестивал не би зависио од (не)милости спонзора, а Пањота имао пуну аутономију у одабиру извођача, буџет из институционалних извора биће повећан, и пребациван Асоцијацији Умбрија џез директно и на време, што ће омогућити да се програм састави и без стреса и без компромиса.

Пањота је одговорио на неколико програмских питања која су лебдела у ваздуху. Група „Return to forever” није се нашла у програму зато што је за новац који су тражили могло да буде финансирано десет квалитетних џез састава на сценама позоришта Морлаки и Павоне. „Наш став наишао је на пуно разумевање код других промотора и бенд на крају није имао ниједан наступ у Италији”, додао је. Са Томом Вејтсом су вођени преговори, али је такође запело код хонорара. Али, када се на великој сцени нађу Херби Хенкок, Сони Ролинс, Касандра Вилсон и Каетано Велосо, а у позориштима сву суштину џеза опишу Боби Хачерсон, Марија Шнајдер или Чарли Хејден – да ли стварно неком може да недостаје одсуство оних којима је више од уметности стало да преброје зелене новчанице на рачуну?

Бројни моменти препричаваће се до наредног лета. Госпел хармонијама теме „Lonely Woman”, „Charlie Haden Quartet West” и квартет младог италијанског пијанисте Ђованија Гјудија прослављали су величанствени дух Орнета Колмена. После наступа са пијанистом Енриком Пјеранунцијем, Розарио Ђулијани је буквално трчао Корзом Ванучи не би ли стигао да „џемује”са вибрафонистом Џое Локом, трубачем Флавиом Болтром и саксофонистом Донијем Мекаслином. Успео је, а церемонијал мајстор Лок је задао страховит темпо за тему „Night in Tunisia”, да би Ђулијани експлицитно показао зашто га сматрају једним од најбржих и најжешћих саксофониста на свету – жива ватра буктала је из његовог инструмента. После исувише предвидљивог концерта вибрафонисте Роја Ајерса, његови момци из бенда ноћ су провели тражећи веће изазове на џем сешну са студентима Беркли кампа.

Чака Кан је изгубила добар глас, али је спасава солидан бенд. Такође без гласа, али у пратњи мизерног састава, и са речима текстова „Битлса”, Боба Марлија, па чак и својих песама на клавирском пулту, Роберта Флек доживљава дебакл. Али све то брзо заборављамо када на сцену ступи краљица данашњег ритма и блуза Алиша Киз – диван глас, стас, врхунска пијанистичка техника и феноменални шоу доводе публику различитог узраста и интересовања до делиријума. Последњег дана фестивала одлично нас је загрејао бенд старих сарадника Гила Еванса, изводећи занимљиве аранжмане нумера Џимија Хендрикса, Џака Пасторијуса и Чарлса Мингаса, да би потом рифовима „Losing my Religion” састав REM позвао десет хиљада фанова у Арени Санта Ђулијана на завршни плес.