Среда, 17.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
СТО ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ЏЕКА КЕРУАКА

Неодољиви усамљени путник

Роман „На путу” је доживео вртоглави успех, а његов аутор је проглашен „краљем битника” против своје воље
Џек Керуак (Фото: насловна страна књиге „Dr. Sax” (NY: Grove Press, 1990)

Џек Керуак (1922–1969) један је од оних америчких писаца кога су његова митологизована биографија с једне, и слава једног дела с друге стране, успеле да наткриле у толикој мери да га шира читалачка јавност препознаје искључиво као најистакнутијег представника тзв. beat генерације, аутора романа „На путу” (1957), чији се живот прерано завршио услед компликација изазваних алкохолом. Керуак је тако затворен у простор неколико етикета, сужен на неколико теза. Ове године, када славимо стогодишњицу Керуаковог рођења, имамо један разлог више да се вратимо његовом сасвим дилан томасовском лирском сензибилитету.

Премда га јесте написао за само три недеље, Керуак проводи пуних седам година мукотрпно преправљајући роман „На путу” који ће доживети вртоглави успех, а Керуак бити проглашен „краљем битника” против своје воље. Прочитавши „Сагу о Форсајтима”, Керуак је имао замисао да напише једну свеукупну књигу по угледу на Пруста, у којој ће везивна нит бити легенда о његовом животу, прича о јунаку Дулуозу, нешто слично и ономе што је радио Томас Вулф, писац на кога се дуго угледао и који му је отворио очи за Америку као субјект по себи.

Убрзо опседнут жудњом да пронађе свој глас, Керуак успева да напише низ књига које праве избор слика у самопредстављању, као што то аутобиографија у ширем смислу увек чини: „Дарма луталице” (1958), „Усамљени путник” (1960), „Биг Сур” (1962), „Анђели очаја” (1965), „Сатори у Паризу” (1966). Против препредености и прикривања емоција, Керуак објашњава да „о свету пише истините приче, и да кад се одбаце све просте чињенице о појединцима, остаје фикција, сањарење у доколици”. Његови романи тока свести, препуни снажно субјективних опсервација о сопству и свету, указују на иронијско преклапање између бинарних опозиција ја – други, унутрашње – спољашње, истина – машта.

Керуакова кључна метафора јесте синтагма „бити на путу”, то бивствовање ни тамо ни овде, неухватљивост просторне позиције, суштинско неприпадање ниједном месту. Керуакова су путовања, међутим, обележена непрестаном удвојеношћу изнутра, потребом да се врати дому, мајци и сећању преминулог брата. Заправо, Керуак је затворен у својој располућености која се манифестује кроз сталну измену географски означених простора. Керуак покушава да ухвати целу послератну Америку, с акцентом на родни Ловел, Њу Јорк, Сан Франциско, Калифорнију, Мексико, Мароко, Европу, нарочито Лондон и Париз. Керуакова географија испоставља се врло флуидном категоријом јер истовремено наглашава и замагљује границе између истока и запада, града и шуме/планине, куће и неког превозног средства (аутомобил, воз, брод), спутавајућег пребивања у једној тачки насупрот ходању, лутању или стопирању по ауто-путевима Америке.

Керуакова дела показују сталну жудњу за тороовским живљењем у природи, где се налази читав један свет далеко од људи, а близу звезда, сунца и месеца, где осамљеност, како каже, „постаје најбоље друштво”. Временом, долази до оне тачке агоније у којој више није могао да буде ни сâм ни с људима. У писму од 13. августа 1957. године, Џојс Џонсон му поручује: „Само бих желела да пронађеш неко место на свету где ћеш наћи утеху и где тај демон који те јури од града до града неће моћи да те стигне.” Његов статус обожаваног и омраженог аутора претворио га је у „легенду битника” пре него је свету успео да објасни ко је Џек Керуак. У ствари, као да је постао епитет који је Јејтс употребио за модернистичке писце – „човек беспомоћан пред садржајем сопственог ума”. Фантазија да буде пустињак и жеља да пише негде у шуми стално му се враћала, и ишла паралелно са његовом носталгијом за пулсирајућом Америком, земљом која у то време пролази кроз мôре промена. Керуак не проналази мир ни на једном месту задуго, осећа се као аутсајдер у балону славе у којем се нашао, заточеник репутације битника тривијализоване медијима и отворене за лаку имитацију, све више почиње да верује да би га осамљеност излечила и сачувала од номадске неукорењености и живота високог напона из романа „На путу”.

За Керуака нису сви градови исти. Осећа да су људи на Флориди „мртви”, за разлику од Њу Јорка који је „пун електричних вибрација”. Свако би га место, међутим, убрзо почело да гуши. Његова идеја спонтане прозе означава жељу да досегне „екстазу ума”, због чега се опијао све више и јаче. Успевајући да задржи контролу над својим приповедачким стилом, Керуак коначно не успева да пронађе спасење унутар себе, тог компликованог, затвореног простора истканог од, пре свега, осећања неприпадања америчкој култури (његов матерњи језик био је француски дијалект жуал), а онда и од васпитања у католичком духу и све већег окретања Махајана будизму, од дубоких сумњи, осећања кривице и потребе за слободом бескраја. Керуакова мапа Америке умногоме је допринела обликовању културних митологија шездесетих година прошлог века. „Beat” генерација истиче тренутак, процес, парадокс, импровизацију, алтернативна стања ума. „Возити се брзо” по витмановском дивовском простору са безброј могућности јесте самоекспресија која подупире америчку матрицу мобилних, мушких изгнаника фасцинираних самим кретањем и бесциљношћу без обећања и обавеза, опседнутих девијантним и амбивалентним понашањем.

Кад читате Керуакове романе, заиста имате осећај да се налазите у једној књизи, у којој вам се врти у глави од константног покрета и разбацаних тренутака са различитих простора. Није ни чудо, с обзиром на то да је Керуак жудео да на папиру ухвати сваку слику, свако сећање, свако искуство. Његов нови свет налазио се свуда, „само је требало кренути путем којим се ређе иде”, како каже Ен Даглас. Прави пут овог писца био је духовни пут ка унутра. Истини за вољу, Керуакова ходочашћа немају полазну тачку, центар или фиксну дестинацију. Путује се ради пута. На крају романа „Тристеса” (1960), Керуак каже: „Ја ћу писати непрегледне тужне приче о људима из легенде мог живота. Овај део је мој део филма, хајде да чујем ваш/Соло”. Драги путујући странче, изгледа да си нашао још једно „место где би могао да преспаваш”. Срећан рођендан!

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.