Књижица која је наљутила Русе

Горњи Милановац – Музеј рудничко–таковског краја је дошао у посед примерка књиге старе 193 године, 33 године старије од града. Реч је о „Сербие плачевно пакипорабошчение љета 1813”, брошури од 106 страница, у тврдим картонским корицама, малог формата (10х16 см). Штампана је у Млецима 1815. године издавач је књижевник Павле Соларић, име аутора није назначено, а дуго се нагађало ко би то могао да буде. Језик текста је предвуковски: српска рецензија старословенског (србуљски).

Књига је писана у дијалошкој форми – разговор мајке Србије и сина Србина.На самом почетку књиге је гравура на којој су, у пејзажу, фигуре жене и мушкарца у народној ношњи, а под сликом је потпис:„Мати Сербїа и сЫнъ Сербинь”.

На основу преписке са Вуком Караџићем, Павлом Соларићем, тршћанским учитељем Димитријом Владисављевићем и другим писаним траговима које је оставио, утврђено је да је аутор књиге Михаило Миљко Радоњић. О аутору касније.

Писана је и штампана у Трсту, пошто је претходно прошла Соларићеву цензуру (у Млецима није било званичног цензора за словенске рукописе). Али кад се појавила, изазвала је велико узбуђење, интервенисао је и руски посланик у Бечу јер је оцењена као русофобична и гркофобична. Будући у пријатељским односима са Русијом у то време, аустријска власт забрањује књижицу још увек анонимног аутора, а цензора и издавача Соларића ставља три дана у кућни затвор.

Шта је допринело можда првој забрани и заплени једне српске књиге? Књига говори о пропасти Карађорђеве буне. На једном месту у књизи, мати Србија заклиње сина својим материним млеком да објави свету ову издају. Радоњић је ту објаснио да су за српску несрећу криви београдски митрополит Леонтије и руски конзул Родофиникин, оба пореклом Грци, као и Родофиникинов наследник Недоба. Они су Србе и њихов устанак хтели да искористе искључиво у своју корист и узроковали пропаст Србије – у најкраћем, то је бит ове књижице. Она ће 1846. године у Лајпцигу доживети друго издање.

Историчарима Карађорђеве Србије име Миљка Радоњића није непознато: био је Вождов први попечитељ иностраних дела, а и преговарач са генералом Кутузовом. И хроничари културно-просветних збивања у првој и другој деценији XIX века знају за Радоњића: на Великој школи у Београду, од 1809. до 1811. године, предавао је историју, немачки, рачун и земљопис. Његов ученик Лазар Арсенијевић Баталака о његовом наставничком раду пише веома ласкаво.

– Примерак првог издања „Сербие...” добили смо посредством Срђана Стојанчева, председника Српског библиографског друштва. Књигу намеравамо да, преведену на данашњи српски језик, издамо заједно са Заводом за уџбенике и наставна средства. Јер, недвосмислено је утврђено да је Миљко Радоњић наш земљак,рођен у сувоборском селу Горњи Бранетићи. Сачувана читуља фамилије Радоњић, експонат у Музеју Другог српског устанка у Такову то потврђује. Родитељи су га, сасвим малога, вероватно у време Кочине крајине, одвели у Сремске Карловце и Нови Сад где се школовао, завршивши право или филозофију у Пешти – каже Борисав Челиковић, директор музеја у Горњем Милановцу.

Радоњићев најбољи друг, поменути учитељ Владисављевић, пише из Трста, 13. јануара 1837. године, Вуку у Беч: „Јуче добијемо глас да је мој предобри брат и нас свију поштени пријатељ Михаило Радоњић са овога свијета отишао 17. децембра, у два сата поподне”. Милован Ристић свој обимнији текст о Радоњићу (Историјски гласник 1–2, Београд, 1954) завршава констатацијом да се „тако нечујно завршио живот овог вредног посленика и родољуба у његовој педесетој години”. Значи, могао је бити рођен 1786/87. године. Није, дакле, тачно што је Милан Ђ. Милићевић о Радоњићу написао у свом „Поменику”, а написао је да је Миљко „рођен у нахији рудничкој, не зна се где и када”. Ето, сазнало се.