Knjižica koja je naljutila Ruse

Gornji Milanovac – Muzej rudničko–takovskog kraja je došao u posed primerka knjige stare 193 godine, 33 godine starije od grada. Reč je o „Serbie plačevno pakiporaboščenie ljeta 1813”, brošuri od 106 stranica, u tvrdim kartonskim koricama, malog formata (10h16 sm). Štampana je u Mlecima 1815. godine izdavač je književnik Pavle Solarić, ime autora nije naznačeno, a dugo se nagađalo ko bi to mogao da bude. Jezik teksta je predvukovski: srpska recenzija staroslovenskog (srbuljski).

Knjiga je pisana u dijaloškoj formi – razgovor majke Srbije i sina Srbina.Na samom početku knjige je gravura na kojoj su, u pejzažu, figure žene i muškarca u narodnoj nošnji, a pod slikom je potpis:„Mati Serbїa i sЫnъ Serbinь”.

Na osnovu prepiske sa Vukom Karadžićem, Pavlom Solarićem, tršćanskim učiteljem Dimitrijom Vladisavljevićem i drugim pisanim tragovima koje je ostavio, utvrđeno je da je autor knjige Mihailo Miljko Radonjić. O autoru kasnije.

Pisana je i štampana u Trstu, pošto je prethodno prošla Solarićevu cenzuru (u Mlecima nije bilo zvaničnog cenzora za slovenske rukopise). Ali kad se pojavila, izazvala je veliko uzbuđenje, intervenisao je i ruski poslanik u Beču jer je ocenjena kao rusofobična i grkofobična. Budući u prijateljskim odnosima sa Rusijom u to vreme, austrijska vlast zabranjuje knjižicu još uvek anonimnog autora, a cenzora i izdavača Solarića stavlja tri dana u kućni zatvor.

Šta je doprinelo možda prvoj zabrani i zapleni jedne srpske knjige? Knjiga govori o propasti Karađorđeve bune. Na jednom mestu u knjizi, mati Srbija zaklinje sina svojim materinim mlekom da objavi svetu ovu izdaju. Radonjić je tu objasnio da su za srpsku nesreću krivi beogradski mitropolit Leontije i ruski konzul Rodofinikin, oba poreklom Grci, kao i Rodofinikinov naslednik Nedoba. Oni su Srbe i njihov ustanak hteli da iskoriste isključivo u svoju korist i uzrokovali propast Srbije – u najkraćem, to je bit ove knjižice. Ona će 1846. godine u Lajpcigu doživeti drugo izdanje.

Istoričarima Karađorđeve Srbije ime Miljka Radonjića nije nepoznato: bio je Voždov prvi popečitelj inostranih dela, a i pregovarač sa generalom Kutuzovom. I hroničari kulturno-prosvetnih zbivanja u prvoj i drugoj deceniji XIX veka znaju za Radonjića: na Velikoj školi u Beogradu, od 1809. do 1811. godine, predavao je istoriju, nemački, račun i zemljopis. Njegov učenik Lazar Arsenijević Batalaka o njegovom nastavničkom radu piše veoma laskavo.

– Primerak prvog izdanja „Serbie...” dobili smo posredstvom Srđana Stojančeva, predsednika Srpskog bibliografskog društva. Knjigu nameravamo da, prevedenu na današnji srpski jezik, izdamo zajedno sa Zavodom za udžbenike i nastavna sredstva. Jer, nedvosmisleno je utvrđeno da je Miljko Radonjić naš zemljak,rođen u suvoborskom selu Gornji Branetići. Sačuvana čitulja familije Radonjić, eksponat u Muzeju Drugog srpskog ustanka u Takovu to potvrđuje. Roditelji su ga, sasvim maloga, verovatno u vreme Kočine krajine, odveli u Sremske Karlovce i Novi Sad gde se školovao, završivši pravo ili filozofiju u Pešti – kaže Borisav Čeliković, direktor muzeja u Gornjem Milanovcu.

Radonjićev najbolji drug, pomenuti učitelj Vladisavljević, piše iz Trsta, 13. januara 1837. godine, Vuku u Beč: „Juče dobijemo glas da je moj predobri brat i nas sviju pošteni prijatelj Mihailo Radonjić sa ovoga svijeta otišao 17. decembra, u dva sata popodne”. Milovan Ristić svoj obimniji tekst o Radonjiću (Istorijski glasnik 1–2, Beograd, 1954) završava konstatacijom da se „tako nečujno završio život ovog vrednog poslenika i rodoljuba u njegovoj pedesetoj godini”. Znači, mogao je biti rođen 1786/87. godine. Nije, dakle, tačno što je Milan Đ. Milićević o Radonjiću napisao u svom „Pomeniku”, a napisao je da je Miljko „rođen u nahiji rudničkoj, ne zna se gde i kada”. Eto, saznalo se.