Остала пуста родна огњишта

Дрвар – У Жупици, петнаестак километара далеко од Дрвара, данас су четири куће насељене. У осталих тридесетак више нема домаћина.Ко зна да ли ће ихикада у њима и бити... Није сигурно да ће се на родном огњишту подјарити ватра и нешто у казану за чељад скувати...

Ма како и о чему причали, српски повратници у ово село, Милка и Марко Марчета, намернику најрадије подаре причу о оном што је било пре шездесетак година. О времену у коме је, само Свевишњи, сачувао тада петогодишњу девојчицу Милку коју је стрина, за збега у Четвртој непријатељској офанзиви, оставила на милост и немилост мећавама и, можда, неким људима који би требало да набасају на нејаче остављено на пртини у селу Тичево, подно планине Шатор.

– Само је мука могла натерати моју стрину Милку да ме, заједно са њеном Надом, оставина пртини. Када ме, после неколико дана, нашао Марко Вјештица, Нада је била већ мртва. Скапала је од студени и глади... Марков комшија Перо Видовић није имао деце те су он и његова Симеуна мене узели код себе. Нису ме дали у сиротиште. Ту сама расла, уз њих школу завршила и удала се. Пред смрт су ми моји Перо и Симеуна преписали све што су имали, прича Милка.

Мајка Милка, по којој је несрећна девојчица добила име, дошла је четрдесет и осме у Дрвар да на пијаци купи нешто маловарица... Распитивала се за Милку и дошла у Жупицу.

– Ено моје Милке. Повикала је чим сам проговорила...Љубила ме...Али ме није приволела да пођем са њом у родну Јасеницу на Грмечу. Са браћом Рајком, Марком и Миланком те сестрама Миром и Надом, већ се ређе и чујем. Последњи пут смо се видели у Јасеници када су им деца одлазила у војску... Пре тридесетак година...Време брише све. И оно што је било лепо, а и оно друго што и ја треба да заборавим, опет ће Милка.

Милкина и Маркова деца,Срето и Небојша данас су у Шамцу, а Драгана је у Дрвару.Изродили су им и троје унучади.

– Кад данас видим унучад, не знам шта би то могло да ме натера да нејач оставим. Покушавала сам да разумем стрину којој ме је мајка оставила на чување. Али ниједан разлог нисам пронашла... Знам само да јој није била намера да ме остави па да скончам. Јер и њена Нада била је са мном, на крају ће Милка Марчета.

Само мало даље, уКраљима, који су се, због оног што је било јуче, свили у Жупици,живота тек за ставити у око. У селу које се у Титово време због имена ретко када и помињало, нико се по повратку није родио. У избеглиштву је умрло двоје старијих људи, а вратило се на дедовину њих још осамнаест. Међи живима су и старина Бојан Краљ и његов син Никола. Бојану је сто друга, а сину му Николи осамдесет и шеста. Кажу да од Николе нема старијег детета коме је отац жив.

– Све до пролетос окопавао јекукурузе. Чувао благо, убирао летину и косио. У Краљима је он умео најбоље поклепати и наоштрити косу. Али ова омара га је натерала да се дохвати 'ладовине. И да причека Преображење. Тада ће, ако Бог да, опет овцама, доље у присоју. А за Велику Госпојину рекао је да ће отићи на збор код цркве у Прекаји. Обновљена је након више од педесет година колико је прокишњавала. Вели да неће жалити умрети ако је види набачену и под новим кровом, сретно ће на крају Никола Краљ.