Тајна Никсоновог кинеског пута

Прва посета једног председника Сједињених Америчких Држава, Ричарда Никсона Народној Републици Кини од 21. до 28. фебруара 1972, названа је „седмицом која је променила свет”. Дуготрајно поздрављање председника Никсона са кинeским премијером Џоу Енлајем на пекиншком аеродрому доживљено је као „руковање преко океана”. Више ништа у међународној политици није било исто.

Идеја о сусрету Никсона, отвореног противника комунизма, са вођом највеће комунистичке нације Мао Цедунгом била је незамислива усред дубоког „хладног” рата. Када се то догодило исте вечери по доласку Никсона, био је то један одлучујућих тренутака у савременој историји човечанства. Двадесет и три године анимозитета између две, од три (и Совјетски Савез) међу најутицајнијим земљама света, остављене су по страни и почео је процес успостављања односа. Билатерални односи САД и НР Кине се данас сматрају најважнијим у свету.

Снажно антикомунистички кандидат Никсон изабран је 1969. за председника САД у којима је од победе социјалистичке револуције у НР Кини  1949, велико питање било: „Ко је изгубио Кину?” Никсон је 1967. писао како у Кини „милијарду њених потенцијално најспособнијих људи … живи у љутој изолацији”. Тврдио је да Кина не може заувек остати изван „породице нација”.

Упућени кажу да је Никсон почео да разматра могућност отварања према Кини 1968. током посете Тајвану, острву 180 километара од кинеског копна, који су САД тада признавале јединим легитимним представником, као Република Кина. Никсон је питао америчке дипломате зашто нема никаквог дијалога са Пекингом и како би могао да почне.

Један од момената у разбијању леда је био мистериозни сусрет амбасадора САД у Пољској Волтера Стесела са кинеским отправником послова у зиму 1969, током модне ревије коју је приредила амбасада Југославије у Варшави. Стесел је имао налог председника Никсона да „на веома дискретан начин... и... да то неко не примети”, ступи у контакт са Кинезима, али месецима није могао да га спроведе.

„Тукао је рок бенд из Југославије”, присећао се касније Стесел. „Последња манекенка... била је ‘обучена у прозирну венчаницу’… Кинески отправник послова је устао и кренуо ка вратима”.

На тераси, усред снега Стесел је пренео да Никсон жели да разговара са кинеским вођима ради бољих односа две земље. Кинески дипломата, који је Стеселу деловао узнемирено, је одговорио: „Чуо сам вас и јавићу ово.”

Два дана касније телефонски позив од Кинеза је гласио: „Било би нам драго да видимо вашег амбасадора уколико жели да нас посети.” Почео је тајни контакт...

Потом је Мао позвао америчке стонотенисере да посете Кину. У априлу 1971. су кинески и амерички стонотенисери посејали семе пријатељства мечевима у међународну политику и увели термин „пингпонг дипломатија”.

Никсон је прихватио поруку добре воље и у лето 1971. послао у тајности свог саветника за националну безбедност Хенрија Кисинџера да посети Пекинг и преговара са премијером Џоуом. „Да смо обелоданили, они који су били жестоко против било каквог зближавања са Кинезима, и протајвански лоби, извршили би инвазију на Белу кућу”, присећао се један амерички дипломата који је пратио Кисинџера. Документа за сарадњу са Кинезима су чували у „специјалним тешким актовкама из Централне обавештајне агенције са катанцима”.

Кисинџер, на последњој деоници јавно најављеног путовања по Аyији, говорио је у Пакистану да има стомачне проблеме. Док се наводно опорављао у планинској бањи, Пакистанци, главни канал комуникације између Американаца и Кинеза, одвели су Кисинџера и његову групу на аеродром у Исламабаду у ситним сатима 9. јула 1971. Наводно, Кисинџера је у старом „фолксвагену” возио син пакистанског председника Јахје Кана.

После Кисинџерових 49 сати у Пекингу, председник Никсон је на америчкој националној телевизији објавио да планира да посети Кину „пре маја 1972”, уверен да ће „све нације имати користи од смањења тензија” између Кине и САД. „Да је господин Никсон открио да иде на Месец, не би више запањиo светску јавност”, написао је репортер „Вашингтон поста”.

Мао и Никсон су били оличење идеолошких супротности, али су разлике ставили по страни како би односе двеју великих држава нормализовали и посредно свет учинили бољим местом. Мао је у САД видео снажног савезника у идеолошком и међудржавном сукобу са суседним и такође моћним Совјетским Савезом. Даље, Кина је имала болан спор са Индијом после Хималајског рата 1962. године.

Москва је такође била међу Никсоновим мотивима, па је приближавање Пекингу сматрао полугом у преговорима за побољшање веза са Совјетским Савезом. Амерички лидер је желео помоћ Кине да под повољним условима оконча рат у Вијетнаму, који је уживао снажну подршку Пекинга.

Никсон је желео и нови председнички мандат; да буде слављен као велики државник био је део његове стратегије. У року од годину дана од његове посете Пекингу, званични Вашингтон и Москва су склопили пакт о ограничењу стратешког наоружања, Никсон је освојио други председнички мандат и потписан је мировни споразум са Вијетнамом.

За Маоа, посета Никсона је означила убрзање краја међународне изолације НР Кине. Тај процес је три месеца раније добио подстицај када су Уједињене нације пребациле признање Кине на Пекинг протеривањем Тајвана, упркос противљењу Вашингтона. Острво је било кључна препрека у нормализацији кинеско-америчких веза, а значајан исход Никсонове посете, Шангајско саопштење, у којем су САД прихватиле да постоји само једна Кина, подстакло је дипломатију. Седам година после Никсонове посете успостављени су пуни дипломатски односи НР Кине и САД.

Сада је време када су везе између Пекинга и Вашингтона веома оптерећене и угрожавају склад у значајним деловима Азије. Тајван је у средишту напора америчког председника Џоа Бајдена да се супротстави Пекингу заједно са трговином, технологијом и војном силом.

Са друге стране, два некадашња братска комунистичка гиганта, НР Кина и Русија, наследница Совјетског Савеза, ближа су него што су били откако је Мао Цедунг дефинитивно раскинуо са Москвом током кубанске ракетне кризе 1962. између САД и Совјетског Савеза. Још је много разноликости у националним интересима Кине и Руске Федерације, али две државе, суочене на свим странама са обуздавањима која им намећу САД, проналазе важне заједничке тачке.

Пре педесет година, Мао Цедунг и Ричард Никсон су показали састанком да разумеју значај прагматизма. Данас, као и тада, лидер са одлучношћу и политичком мудрошћу може направити разлику. Из Пекинга поручују како су поново потребни мудро размишљање и политичка воља да би тензије биле смирене и везе  НР Кине и САД враћене на чврсте темеље.

Уредник и новинар