Путинова горка пилула Западу

Док руске ракете и гранате падају широм Украјине а Кијев се претвара у тврђаву, преговарачи две земље не успевају да испослују ни најелементарније договоре који би смањили патње становништва.

Председник Володимир Зеленски жели што бржи прекид ватре у рату који односи војне и цивилне жртве, разара земљу и више од 2,8 милиона људи је послао у избеглиштво, намерава да очува суверенитет и територијални интегритет, условљава било какве преговоре договором о прекиду ватре, чак и „предајом” руских трупа.

Председник Владимир Путин суочен је са чињеницом да није лако заузети Кијев, борбено дејствовати на великој територији и истовремено се борити против западних санкција, али понавља да неће допустити улазак Украјине у НАТО, захтева демилитаризацију и денацификацију кијевске власти, признавање „независности” две отцепљене „народне републике” на истоку и не одустаје од контроле Крима.

Док руска солдатеска појачава операције, а две земље размењују оптужбе о „геноциду”, обазриво се најављује мировни споразум Москве и Кијева који би, ваљда, био пропраћен отварањем хуманитарних коридора, што је огромно олакшање за украјинске цивиле.

На основу изјава шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова, све више личи на диктат него на договор. Кијев је спреман да разговара о неутралности по аустријском моделу, а улазак у НАТО је по свему судећи отписан и на Западу. Руска агенција РИА је известила да је Зеленски изјавио да се „охладио” од идеје чланства.

За демилитаризацију би се видело, а денацификација је од старта пренадувана оптужба у коју још верује само добар део Руса изложен радијацији Путинове пропаганде. То је простор руског „компромиса”. Криму је судбина запечаћена анексијом 2014, а федерални модел требало би да обезбеди сва права и сигурност проруског истока и самопроглашених република Донбаса.

„Широка нарација коју ми је пренео је да ће наставити са агресијом док Украјина не прихвати њихове захтеве, а последњи од њих је предаја”, изјавио је шеф украјинске дипломатије Дмитро Кулеба после сусрета са Лавровом у Анталији потврђујући да Москва диктира услове мира.

Путин је глатко одбио позиве француског председника и немачког канцелара да обустави инвазију. Прихватио је и „рат санкцијама”, извлачи Русију из Савета Европе и јасно је да преговоре о прекиду ватре прихвата само под његовим условима.

Иако многима нису јасни војни циљеви руске агресије, због којих Москва ризикује западне санкције и озбиљан пад руске економије, све указује да је Украјина само етапа главног циља који је постављен у Кремљу.

Путин је показао да политички циљеви могу да се остварују сурово примитивним методама: тенковима, авионима и артиљеријом. Доказао је и да прихвата кршење међународног права као норму понашања. Путинова доктрина ни по чему се не разликује од оне Била Клинтона током бомбардовања СР Југославије: право на унилатералну употребу војне силе.

Руска војна акција није усмерена само на Украјину, већ и на Европу. Путину је од територије много важније нешто друго – статус, идентитет Русије у свету који више није униполаран. Зато ће о новом инжењерингу континенталне безбедности морати да разговара са Џозефом Бајденом, или ко већ буде био у Белој кући. Суперсила са суперсилом, а не са регионалним ривалом. Путину је преговарање са Украјином анатема његове интерпретације руске историје.

Можда ће Путин пре бити награђен него кажњен, можда ће Зеленски завршити као мученик или ће правити владу у избеглиштву, али све то чини преговоре са Западом још неизбежнијим. Све рунде руско-украјинског дијалога су само бледолика фус нота. На путу ка свом капиталном циљу, Кремљ може да се одлучи да прекине инвазију, али од Кијева захтева капитулацију која ће бити руски улог у каснијим преговорима са Западом.

Зеленски понавља да се неће покорити руским захтевима, али у неке евентуалне преговоре са Путином, које Лавров није искључио, улази инфериорно: Запад га је годинама охрабривао за чланство у НАТО и ЕУ, а када се олако и политички наивно понадао да је добио непоколебљиве савезнике остао је на спруду.

Постаје јасно да Путин није кренуо у инвазију да би после правио компромисе. То је Западу требало да буде јесно после рата у Грузији 2008. и анексије Крима 2014, али лекција није научена. То што сада, за разлику од ранијих времена, Запад одговара разорним санкцијама, Путина неће поколебати. Спреман је на цену коју ће плаћати руски народ.

Русија жели чврсте безбедносне гаранције, а рат у Украјини само је употребљен да се Западу пошаље много сложенија порука. Нови преговори око гаранција безбедности били би потребни, потврђује портпарол Кремља Дмитриј Песков. Шта су „нове нијансе, нови акценти” није прецизирано, али наговештава да Путин већ наступа са позиција равноправне глобалне силе.

Нема сумње да су за решење највеће светске кризе од пада Берлинског зида неопходни најшири преговори, нека врста нове Конференције о европској безбедности сарадњи, неки нови хелсиншки акт, али далеко смо од тог решења. На Западу је створена атмосфера да нема разговора са тиранином из Кремља, што Путину блокира неки помоћни излаз. Ако га не буде имао, спреман је на све.

„Сматрамо да је дипломатија пут за решење”, изјавила је у Румунији америчка потпредседница Камала Харис, али ова изјава тек ће се суочити са тестом: преговарати са Путином на равноправној нози. И прогутати горку пилулу пошто је Рус ту своју позицију изборио бруталном агресијом на Украјину.

Европски поредак, који је континенту донео три деценије релативне безбедности и стабилности је у процесу рушења. Почиње нова, опасна ера. А питање је да ли је Европа довољно припремљена?