Putinova gorka pilula Zapadu

Dok ruske rakete i granate padaju širom Ukrajine a Kijev se pretvara u tvrđavu, pregovarači dve zemlje ne uspevaju da isposluju ni najelementarnije dogovore koji bi smanjili patnje stanovništva.

Predsednik Volodimir Zelenski želi što brži prekid vatre u ratu koji odnosi vojne i civilne žrtve, razara zemlju i više od 2,8 miliona ljudi je poslao u izbeglištvo, namerava da očuva suverenitet i teritorijalni integritet, uslovljava bilo kakve pregovore dogovorom o prekidu vatre, čak i „predajom” ruskih trupa.

Predsednik Vladimir Putin suočen je sa činjenicom da nije lako zauzeti Kijev, borbeno dejstvovati na velikoj teritoriji i istovremeno se boriti protiv zapadnih sankcija, ali ponavlja da neće dopustiti ulazak Ukrajine u NATO, zahteva demilitarizaciju i denacifikaciju kijevske vlasti, priznavanje „nezavisnosti” dve otcepljene „narodne republike” na istoku i ne odustaje od kontrole Krima.

Dok ruska soldateska pojačava operacije, a dve zemlje razmenjuju optužbe o „genocidu”, obazrivo se najavljuje mirovni sporazum Moskve i Kijeva koji bi, valjda, bio propraćen otvaranjem humanitarnih koridora, što je ogromno olakšanje za ukrajinske civile.

Na osnovu izjava šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova, sve više liči na diktat nego na dogovor. Kijev je spreman da razgovara o neutralnosti po austrijskom modelu, a ulazak u NATO je po svemu sudeći otpisan i na Zapadu. Ruska agencija RIA je izvestila da je Zelenski izjavio da se „ohladio” od ideje članstva.

Za demilitarizaciju bi se videlo, a denacifikacija je od starta prenaduvana optužba u koju još veruje samo dobar deo Rusa izložen radijaciji Putinove propagande. To je prostor ruskog „kompromisa”. Krimu je sudbina zapečaćena aneksijom 2014, a federalni model trebalo bi da obezbedi sva prava i sigurnost proruskog istoka i samoproglašenih republika Donbasa.

„Široka naracija koju mi je preneo je da će nastaviti sa agresijom dok Ukrajina ne prihvati njihove zahteve, a poslednji od njih je predaja”, izjavio je šef ukrajinske diplomatije Dmitro Kuleba posle susreta sa Lavrovom u Antaliji potvrđujući da Moskva diktira uslove mira.

Putin je glatko odbio pozive francuskog predsednika i nemačkog kancelara da obustavi invaziju. Prihvatio je i „rat sankcijama”, izvlači Rusiju iz Saveta Evrope i jasno je da pregovore o prekidu vatre prihvata samo pod njegovim uslovima.

Iako mnogima nisu jasni vojni ciljevi ruske agresije, zbog kojih Moskva rizikuje zapadne sankcije i ozbiljan pad ruske ekonomije, sve ukazuje da je Ukrajina samo etapa glavnog cilja koji je postavljen u Kremlju.

Putin je pokazao da politički ciljevi mogu da se ostvaruju surovo primitivnim metodama: tenkovima, avionima i artiljerijom. Dokazao je i da prihvata kršenje međunarodnog prava kao normu ponašanja. Putinova doktrina ni po čemu se ne razlikuje od one Bila Klintona tokom bombardovanja SR Jugoslavije: pravo na unilateralnu upotrebu vojne sile.

Ruska vojna akcija nije usmerena samo na Ukrajinu, već i na Evropu. Putinu je od teritorije mnogo važnije nešto drugo – status, identitet Rusije u svetu koji više nije unipolaran. Zato će o novom inženjeringu kontinentalne bezbednosti morati da razgovara sa Džozefom Bajdenom, ili ko već bude bio u Beloj kući. Supersila sa supersilom, a ne sa regionalnim rivalom. Putinu je pregovaranje sa Ukrajinom anatema njegove interpretacije ruske istorije.

Možda će Putin pre biti nagrađen nego kažnjen, možda će Zelenski završiti kao mučenik ili će praviti vladu u izbeglištvu, ali sve to čini pregovore sa Zapadom još neizbežnijim. Sve runde rusko-ukrajinskog dijaloga su samo bledolika fus nota. Na putu ka svom kapitalnom cilju, Kremlj može da se odluči da prekine invaziju, ali od Kijeva zahteva kapitulaciju koja će biti ruski ulog u kasnijim pregovorima sa Zapadom.

Zelenski ponavlja da se neće pokoriti ruskim zahtevima, ali u neke eventualne pregovore sa Putinom, koje Lavrov nije isključio, ulazi inferiorno: Zapad ga je godinama ohrabrivao za članstvo u NATO i EU, a kada se olako i politički naivno ponadao da je dobio nepokolebljive saveznike ostao je na sprudu.

Postaje jasno da Putin nije krenuo u invaziju da bi posle pravio kompromise. To je Zapadu trebalo da bude jesno posle rata u Gruziji 2008. i aneksije Krima 2014, ali lekcija nije naučena. To što sada, za razliku od ranijih vremena, Zapad odgovara razornim sankcijama, Putina neće pokolebati. Spreman je na cenu koju će plaćati ruski narod.

Rusija želi čvrste bezbednosne garancije, a rat u Ukrajini samo je upotrebljen da se Zapadu pošalje mnogo složenija poruka. Novi pregovori oko garancija bezbednosti bili bi potrebni, potvrđuje portparol Kremlja Dmitrij Peskov. Šta su „nove nijanse, novi akcenti” nije precizirano, ali nagoveštava da Putin već nastupa sa pozicija ravnopravne globalne sile.

Nema sumnje da su za rešenje najveće svetske krize od pada Berlinskog zida neophodni najširi pregovori, neka vrsta nove Konferencije o evropskoj bezbednosti saradnji, neki novi helsinški akt, ali daleko smo od tog rešenja. Na Zapadu je stvorena atmosfera da nema razgovora sa tiraninom iz Kremlja, što Putinu blokira neki pomoćni izlaz. Ako ga ne bude imao, spreman je na sve.

„Smatramo da je diplomatija put za rešenje”, izjavila je u Rumuniji američka potpredsednica Kamala Haris, ali ova izjava tek će se suočiti sa testom: pregovarati sa Putinom na ravnopravnoj nozi. I progutati gorku pilulu pošto je Rus tu svoju poziciju izborio brutalnom agresijom na Ukrajinu.

Evropski poredak, koji je kontinentu doneo tri decenije relativne bezbednosti i stabilnosti je u procesu rušenja. Počinje nova, opasna era. A pitanje je da li je Evropa dovoljno pripremljena?