Станка и Стојка по петорицу синова у рат испратиле

„Попут Спартанки” названо је једно поглавље књиге „Године страдања и бола” аутора Милисава Р. Ђенића, у коме се описују судбине мајки српских ратника у Великом рату.

„Кад је Спартанка испраћала сина у рат предала му је штит и рекла: – С њим или на њему! Кад јој је гласник јавио да јој је син погинуо, уместо да се интересује како и где је страдао, питала је: – А јесмо ли победили?”, пише Ђенић о традицији античке Спарте где су државни интереси стављани испред личних, па предочава да су током Великог рата неке сличне изјаве мајки забележене и на Златибору.

„Поједине мајке приликом испраћаја синова у рат понеле су се попут некадашњих Спартанки, али одмах треба нагласити да су то били само спорадични случајеви, а не део традиције. Причају људи, а многи потврђују, да су две удовице, две поносне мајке Стојка Сргиловић из Чајетине и Станка Шукиловић из Шљивовице испратиле по пет синова у рат. Куће остадоше без мушке главе, нико не хтеде да користи законску одредбу да свака породица мора имати храниоца. Сви су сматрали да су у тим тешким временима потребнији држави, мајка ће се већ некако снаћи. Или их је можда качила одлука државе да 1915. године у рат пошаље и младиће који по закону нису смели ни војску служити, а камоли ићи у рат.”

„Испраћајући синове у рат Стојка је пред комшијама говорила: – Нека их, нека иду, неће ме ваљда Бог казнити да сви изгину.

Помиње се да им је на растанку пожелела срећу и да их Бог чува у рату, али и заклела да не буду кукавице, макар се ниједан мајци не вратио!

Срећа је Станкине синове Милоша, Драгутина, Чедомира, Љубомира и Божа пратила дугих пет ратних година, провела их кроз сва искушења која само рат може приредити и довела мајци да јој душу испуне срећом и задовољством, да јој до гроба буду понос и дика. Судбина се постарала да Станка Шукиловић постане јединствен пример, не само на Златибору, да јој се свих пет синова врати из петогодишњег рата”, наводи Ђенић.

Али Стојка Сргиловић није била те среће. Она је упамћена као пример колико судбина може бити сурова.

„Синови њени срећно прођоше кроз тешке борбе на почетку ратовања, али кад стиже несрећна 1915, трагична за државу, војску и народ, црне вести се сустизаху у Очкој Гори. Мајци прво јавише да је Милоје, који је са регрутима претпоследње мобилизације отишао у Штип у 13. пешадијски пук, умро од пегавог тифуса. Колике је размере болест узимала сведочи податак да су из тадашње чајетинске општине преживела само три регрута те мобилизације.”

„Санитетска служба, немоћна да се избори са страшном епидемијом, пушта болесне ратнике да одлазе кућама, па се болест шири Србијом. Стојка је дочекала болесног Сретена, лечила и неговала како зна и уме мајка, али није успела да га спасе. Само после неколико дана сахранила га је.”

Почетком новембра исте године, пред непријатељским налетом са севера, наша војска се повлачи према југу. Током овог одступања, на путу од Краљева до Косовске Митровице, Стојкин син Радосав се утопио приликом преласка реке Ибар.

„У људскоj кланици на Кајмакчалану Дринска дивизија, отварајући врата поробљене отаџбине, губи 786 официра, подофицира и ратника, међу којима је и Видосав Сргиловић. Тако мајка за само годину и по остаде без четири сина, без четири јунака.”

Претешки бол свио се у Стојкиној души. Питала се има ли краја њеној несрећи, да ли ће бити кажњена да до гроба остане сама.

„Остаде јој само Ђорђе, једина и последња нада. Сваке ноћи поред кандила и славске иконе молила се Богу да бар њега сачува. Рат се заврши, вратише се ратници кућама, а њега нема.

И кад помисли да ће до краја живота живети без заштите и одмене, једне ноћи појави се Ђорђе. Стиже из заробљеништва да усрећи мајку, да у њену болну душу унесе бар трачак радости, да у њему нађе утеху за све боли и сву тугу коју јој рат нанесе”, бележи у књизи „Године страдања и бола” чајетински историчар и књижевник Милисав Р. Ђенић.