Сећање на Воју Марјановића

Воја Марјановић рођен је у Убу 1934. године, а преселио се у вечност 2020. Сахрањен је у завичају, од којег се одвајао само кад је морао, а којем се враћао и кад му је било лепо и тешко. Био је поштован као историчар, теоретичар и критичар савремене књижевности за децу и младе. Чланке је објављивао у најпознатијим листовима – „Политици”, „Борби”, „Вечерњим новостима”, „Дечјим новинама”, „Књижевним новинама”... – као и у домаћим и страним часописима. Његови приручници, уџбеници и антологије и данас су у употреби. Бавио се и приповедачком прозом (Убске приче) и хроником завичаја. Објавио је око 90 књига – више од Балзака (Људска комедија), а мање од Тита (104) и Милоша Јевтића, уредника Радио Београда (218). За сваку годину живота – једна књига.

Ускоро ће друга годишњица његове смрти, половином априла, а листови, часописи, школе, факултети... нису му се одужили пригодним сећањем.

Воја је основну школу завршио у Убу, гимназију у Београду, Филозофски факултет (Југословенска књижевност и српскохрватски језик) у Београду, а докторат је стекао у Сарајеву (Приповедачка проза Бранка Ћопића). Најбољи је познавалац Ћопићевог књижевног дела, о којем је објавио неколико књига. Осим есеја и антологија, треба поменути и дело „Портрети српских писаца за децу” (1998), „Књижевност за децу и младе у књижевној критици” (1997, с мр Милутином Ђуричковићем). Радио је као професор у Медицинској школи, Педагошкој академији за васпитаче у Београду, био ванредни професор Учитељског факултета...

Марјановић је био члан УКС од 1975. године. Одлучивао је о „Нолитовој” школској лектири, а био је и учесник књижевних семинара у земљи и иностранству. Обогатио је новим схватањима књижевност за децу и младе, посебно тематски, стилски, методолошки и критички. Његов књижевноуметнички рад крунисан је бројним признањима и наградама: Змајеве дечје игре, „Курирчек”, Повеља УКС, „Сима Цуцић”, Повеља београдског фестивала за децу „Витез”...

Воју Марјановића су волели и поштовали и ђаци и студенти. Био је велики човекољубац и помагао свакоме добрим саветима и одлучном подршком. Од неких младих почетника створио је своје песнике. Таквим хуманим поступцима придобијао је нове сараднике и истраживаче. Својим истрајним радом стекао је углед великана Уба, попут Божидара Кнежевића, Александра Поповића, Бранислава Петронијевића, Радомира Раше Плаовића и чувених спортиста.
Проф. др Радомир Животић