Рачунице јаче од рата у Украјини

Надлежни у Вашингтону одлучили су да рат који Русија већ дуже од три недеље води у Украјини учине глобалнијим. У очигледној намери да релативизују сопствене злочине које су колико до прошле године чинили у Авганистану, Сирији, па својевремено и у Србији, бацили су се у кампању изнуђивања осуде Москве од што је више могуће светских играча.

Након успешног „притискања” европских савезника кренуло се са убеђивањем и других земаља, посебно оних које имају јаке пословне везе с Русијом. Укратко, тражи се осуда украјинских дешавања, па и прекидање свих пословних односа са евроазијским џином. Разни конгресмени просто се утркују ко ће у том смислу имати више успеха. Тако су се на мети ових дана нашле и Кина и Индија, земље на чијим су историјама ружни трагови западних цивилизација и данас и те како видљиви.

Америка отворено одбацује могућност да се војно уплете у украјинска дешавања. Чак ни апел Кијева да се изнад зараћене земље уведе „зона забране летова” не наилази на одобравање Вашингтона, с разлогом, јер то би ратна дејства прелило преко граница сукобљених држава и подигло их до опасног степена.

Американци зазиру од конкретнијег реаговања, свесни да не могу сами против Русије, а поверење у европске савезнике увелико је уминуло. Управо стога од трећих држава се, за сада, тражи осуда војних дејстава руских снага са евентуалним прекидом економских односа. У суштини, неспремни на сукоб ширих размера, у Вашингтону као да настоје да штету по себе, која је већ видљива, учине што мањом или да је, по могућности, пребаце на некога другог.

Свесно таквих калкулација, и украјинско руководство, с председником државе Володимиром Зеленским на челу, све је склоније идеји да бивша совјетска република у војном смислу себе дефинише као неутралну. На кога ће се у том смислу угледати (у игри су примери Шведске или Аустрије), ствар је договора са онима који тренутно контролишу и усмеравају овдашња збивања. А како су „контрола и усмеравање” функционисали у протеклe нешто више од три недеље, обични Украјинци могу најбоље да посведоче.

Мир у другој по величини европској држави наступиће пре или касније. Главе ће се охладити, пуцњава уминути, војске се повући. Ипак, остаће питања коме је све ово требало, ко је из овог бесмисленог сукоба изашао као истински победник, али и ко је на трагедији Украјинаца добро зарадио. Овдашњи житељи, они који су се затекли под свакодневним експлозијама граната и фијуком метака, свакако неће моћи да дају прави одговор. Ако их неко уопште буде питао.

Подсетимо, Русија је у рат у Украјини кренула не би ли обезбедила аутономију Доњецке и Луганске републике, које се још од 2014. налазе под сталним нападима украјинских неонациста, како би осигурала статус Крима као дела Руске Федерације, изједначила статус становништва које говори руски језик са осталим Украјинцима... И што је кључно, како не дозволила да бивша братска република постане нови плацдарм НАТО-а, непосредно уз њене границе.

Резултат садашњег рата је, са које год стране посматрали, трагичан. Украјина остаје једна од убедљиво најсиромашнијих европских држава, војно практично изолована, привредно у потпуности зависна од Русије, без озбиљније шансе да се прикључи Европској унији, с јаким десничарским покретом који ју је и довео у садашњу ситуацију. И с председником који није успео да се земљацима наметне као истински лидер.

Вапијући поглед Кијева ка Западу (европском или америчком) не може да сакрије чињеницу да Украјинци морају да се уздају у сопствени идентитет и да верују у себе, да дефинишу шта хоће, а шта неће, да отворено приђу свему ономе што их спречава да на прави начин постану део света којем теже. Јер, да се не заваравамо, уколико би без разрешења свега поменутог земља била примљена у ЕУ, НАТО и сличне асоцијације, од њих би била третирана као „мали од палубе” и ништа више. То је Володимиру Зеленском, па и његовим претходницима, у више наврата јасно стављено до знања.

Пред Украјином су два велика задатка. Први је да рашчисти сама са собом. А то значи да пронађе снагу да разреши унутрашње несугласице, нагомилане од времена када још није ни постојала као држава, усклади прошлост са садашњошћу, како на националном и културном тако и на политичком и привредном плану. Не само како би се нашао истински мир већ и да би се спречило да тај мир уместо Украјине дефинишу спољни душебрижници.

Други задатак је проналажење места у међународној заједници. Али не просто према сопственим жељама, већ у складу с реалним могућностима јер симпатије које тренутно ужива државно руководство у Кијеву нестаће онога тренутка када умине и пушчана паљба.