Računice jače od rata u Ukrajini

Nadležni u Vašingtonu odlučili su da rat koji Rusija već duže od tri nedelje vodi u Ukrajini učine globalnijim. U očiglednoj nameri da relativizuju sopstvene zločine koje su koliko do prošle godine činili u Avganistanu, Siriji, pa svojevremeno i u Srbiji, bacili su se u kampanju iznuđivanja osude Moskve od što je više moguće svetskih igrača.

Nakon uspešnog „pritiskanja” evropskih saveznika krenulo se sa ubeđivanjem i drugih zemalja, posebno onih koje imaju jake poslovne veze s Rusijom. Ukratko, traži se osuda ukrajinskih dešavanja, pa i prekidanje svih poslovnih odnosa sa evroazijskim džinom. Razni kongresmeni prosto se utrkuju ko će u tom smislu imati više uspeha. Tako su se na meti ovih dana našle i Kina i Indija, zemlje na čijim su istorijama ružni tragovi zapadnih civilizacija i danas i te kako vidljivi.

Amerika otvoreno odbacuje mogućnost da se vojno uplete u ukrajinska dešavanja. Čak ni apel Kijeva da se iznad zaraćene zemlje uvede „zona zabrane letova” ne nailazi na odobravanje Vašingtona, s razlogom, jer to bi ratna dejstva prelilo preko granica sukobljenih država i podiglo ih do opasnog stepena.

Amerikanci zaziru od konkretnijeg reagovanja, svesni da ne mogu sami protiv Rusije, a poverenje u evropske saveznike uveliko je uminulo. Upravo stoga od trećih država se, za sada, traži osuda vojnih dejstava ruskih snaga sa eventualnim prekidom ekonomskih odnosa. U suštini, nespremni na sukob širih razmera, u Vašingtonu kao da nastoje da štetu po sebe, koja je već vidljiva, učine što manjom ili da je, po mogućnosti, prebace na nekoga drugog.

Svesno takvih kalkulacija, i ukrajinsko rukovodstvo, s predsednikom države Volodimirom Zelenskim na čelu, sve je sklonije ideji da bivša sovjetska republika u vojnom smislu sebe definiše kao neutralnu. Na koga će se u tom smislu ugledati (u igri su primeri Švedske ili Austrije), stvar je dogovora sa onima koji trenutno kontrolišu i usmeravaju ovdašnja zbivanja. A kako su „kontrola i usmeravanje” funkcionisali u protekle nešto više od tri nedelje, obični Ukrajinci mogu najbolje da posvedoče.

Mir u drugoj po veličini evropskoj državi nastupiće pre ili kasnije. Glave će se ohladiti, pucnjava uminuti, vojske se povući. Ipak, ostaće pitanja kome je sve ovo trebalo, ko je iz ovog besmislenog sukoba izašao kao istinski pobednik, ali i ko je na tragediji Ukrajinaca dobro zaradio. Ovdašnji žitelji, oni koji su se zatekli pod svakodnevnim eksplozijama granata i fijukom metaka, svakako neće moći da daju pravi odgovor. Ako ih neko uopšte bude pitao.

Podsetimo, Rusija je u rat u Ukrajini krenula ne bi li obezbedila autonomiju Donjecke i Luganske republike, koje se još od 2014. nalaze pod stalnim napadima ukrajinskih neonacista, kako bi osigurala status Krima kao dela Ruske Federacije, izjednačila status stanovništva koje govori ruski jezik sa ostalim Ukrajincima... I što je ključno, kako ne dozvolila da bivša bratska republika postane novi placdarm NATO-a, neposredno uz njene granice.

Rezultat sadašnjeg rata je, sa koje god strane posmatrali, tragičan. Ukrajina ostaje jedna od ubedljivo najsiromašnijih evropskih država, vojno praktično izolovana, privredno u potpunosti zavisna od Rusije, bez ozbiljnije šanse da se priključi Evropskoj uniji, s jakim desničarskim pokretom koji ju je i doveo u sadašnju situaciju. I s predsednikom koji nije uspeo da se zemljacima nametne kao istinski lider.

Vapijući pogled Kijeva ka Zapadu (evropskom ili američkom) ne može da sakrije činjenicu da Ukrajinci moraju da se uzdaju u sopstveni identitet i da veruju u sebe, da definišu šta hoće, a šta neće, da otvoreno priđu svemu onome što ih sprečava da na pravi način postanu deo sveta kojem teže. Jer, da se ne zavaravamo, ukoliko bi bez razrešenja svega pomenutog zemlja bila primljena u EU, NATO i slične asocijacije, od njih bi bila tretirana kao „mali od palube” i ništa više. To je Volodimiru Zelenskom, pa i njegovim prethodnicima, u više navrata jasno stavljeno do znanja.

Pred Ukrajinom su dva velika zadatka. Prvi je da raščisti sama sa sobom. A to znači da pronađe snagu da razreši unutrašnje nesuglasice, nagomilane od vremena kada još nije ni postojala kao država, uskladi prošlost sa sadašnjošću, kako na nacionalnom i kulturnom tako i na političkom i privrednom planu. Ne samo kako bi se našao istinski mir već i da bi se sprečilo da taj mir umesto Ukrajine definišu spoljni dušebrižnici.

Drugi zadatak je pronalaženje mesta u međunarodnoj zajednici. Ali ne prosto prema sopstvenim željama, već u skladu s realnim mogućnostima jer simpatije koje trenutno uživa državno rukovodstvo u Kijevu nestaće onoga trenutka kada umine i puščana paljba.