Између гротескног и комичног дела

Чини се да уметност нема никакву другу мисију осим да нам помогне да сагледамо наше крхко постојање. Управо комад „Реликвија” смело и живо подстиче на такво размишљање, истиче атински уметник Еурипид Ласкаридис, који је допутовао у нашу престоницу како би одиграо поменуту представу, вечерас и сутра увече од 20 часова у Битеф театру, на 19. Београдском фестивалу игре. Реч је о соло комаду у ком је Ласкаридис извођач, кореограф, редитељ, дизајнер сценe, док невeроватан дизајн костима потписује Ангелос Ментис. Иза овог успешног комада стоји и више него креативан тим.

– Да није било сјајних сарадника, оваква представа се не би догодила. Иако није било буџета, нити јасног плана где и како даље, били су ту златни савети Татјане Бре, редитељског асистента, Ангелоса Ментиса, костимографа који ми је дао кључ у ком правцу радити, и Димитриса Папајоануа, једног од најпознатијих грчких кореографа-редитеља, који ми је и ментор. Он ми је дао пуну подршку на сваки могући начин. Осећам се благословеним што имам људe око себе, који су вођени чистим ентузијазмом уметничког истраживања – не пропушта Ласкаридис да похвали своје сараднике.

Грчки уметник у комаду „Реликвија” истражује, разиграно и ван клишеа, свакодневни живот – мале детаље, колективну подсвест, имагинарно и апсурдно, при томe тестирајући границе нашег прихватања нескладног и непознатог. Публика тако може да сагледа све оно што се налази иза појавног света иако је оком невидљиво. Соло комад „Реликвија” догађа се у импровизованој просторији-позорници, својеврсној арени, у којој играч поставља своје неспретно обликовано тело под лупу стварности, а догађаји се одвијају између гротескног и комичног.

– Игра не користи речи и разуме многе језике. У свету извођачке уметности покушавају да пронађу нове жанрове, да нас категоришу. Међутим, аутори с посебним уметничким гласовима попут мог, који се не могу лако дефинисати, налазе уточиште у свету игре, која је уметност без граница – наводи Ласкаридис, некадашњи студент глуме у Атини, при Уметничком театру Каролоса Куна, а режију је студирао на њујоршком колеџу Бруклин, као стипендиста Оназисове фондације.

Наступа од 1995. године, сарађујући с редитељима попут Димитриса Папајоануа и Роберта Вилсона. Добио је стипендију „Пина Бауш”, која му је омогућила да путује у Окланд и Сантјаго, како би детаљно посматрао рад кореографа-редитеља Лемија Понифасија. Самостално је почео да режира 2000. године, креирајући сценске комаде и награђиване кратке филмове. Компанију „Осмосис” је основао 2009. године, када је почео да приказује своје радове широм Грчке.

– Фасцинира ме људска природа, њена необичност, њене велике моћи и слабости! Како желимо да будемо најбољи што можемо, а ипак смо суочени са својим безбројним ограничењима. Ово је наша судбина и то је врло иронично и зато ме толико дирне. Као политичко створење, веома свесно наших недостатака као врсте, увек ме је занимало како људски мозак функционише када наиђе на препреке. Сматрам да је изненађујуће да смо у 21. веку веома свесни неједнакости у свету, али нисмо у стању да решимо то питање, у јавности – наглашава грчки уметник.

Вероватно је то разлог због ког од 2013. године Ласкаридисова трупа „Осмосис” организује радионице и пројекте који утичу на друштвену самосвест.