Србија на удару

Међународни суд правде у Хагу наложио је 16. марта Русији да „одмах обустави војну операцију у Украјини”. Том истом суду у јеку најбруталније агресије НАТО-а, 29. априла 1999. обратила се СР Југославија, односно Србија, са захтевом да донесе привремену одлуку о прекиду бомбардовања због неовлашћене употребе силе и за геноцид Северноатлантске алијансе над српским народом. Суд је наш захтев одбио, упркос чињеницама и достављеној обимној документацији.

„Савезничка сила” НАТО-а, с Америком као предводником, пуних 78 дана је убијала српске цивиле проглашавајући их „колатералном штетом”. Користио је забрањене касетне, фосфорне и навођене бомбе. Рушио је болнице, породилишта, старачке домове, обданишта, школе, разарао електро и водоводну мрежу, уништавао инфраструктуру, ракетирао РТС усмртивши 16 радника на радним местима... Тровао српски народ забрањеним осиромашеним уранијумом који ће вековима лебдети над Србијом. Међународни суд правде је све ове чињенице игнорисао. Став из одговора Суда Србији да ће бити „чувар међународног права” и да изражава „дубоку забринутост” – више је од лицемерја и цинизма. Све постаје јасније кад се зна да су одлуку о одбацивању захтева Србије за привремено заустављање бомбардовања донеле судије из земаља чланица НАТО-а. Од 15 судија, 13 је било из земаља алијансе.

Кад поредимо експедитивност Међународног суда правде у актуелним сукобима у Украјини, што је добро (одлука је донета за мање од десет дана) и његов однос 1999. према Србији (на одлуку се чекало дуже од месец дана) , јасно се види колики је степен селективности, непоштења, цинизма, лицемерја, идеолошко-политичке матрице на којој почива трибунал. Обавеза је Србије да не заборавља овакве и сличне недоследности тзв. међународне заједнице, што је еуфемизам за западне земље, посебно у области заштите међународног јавног права, у шта се западне земље – без обзира на то звале се оне САД, ЕУ или НАТО – заклињу, а у ствари то право грубо газе, игноришу или његово тумачење прилагођавају својим политичким и геостратешким интересима.

Према Србији је отворен најшири фронт западних притисака и претњи да се придружи санкцијама Русији. Та хистерија западног света подсећа на тридесете године прошлог века у Немачкој. Као и у случају Србије 1999, Запад спроводи културу поништавања, уперену против читаве једне државе, њеног народа, спортиста, културних стваралаца, чак и оних који одавно нису међу живима. Ако се у западним земљама прогањају чак и деца руске националности, ако се Русима забрањује лечење у немачким клиникама, ако се у скандинавским земљама руска деца истерују из вртића и обданишта, студенти руске националности избацују са западних факултета, забрањују планетарни ствараоци Достојевски и Чајковски, ако се тражи од појединаца да се изјасне против Путина да би могли да учествују на тениским турнирима, ако се забрањује руским спортистима да се такмиче, уметницима да наступају, све до бизарних захтева да се на такмичењима не појављују руске мачке, то говори о патолошком стању духа у западној „међународној заједници”. Ако се забрањују руски медији и инсистира само на „истинама” западне продукције, ако се допушта, подстиче, па чак и тражи да се у њима и на друштвеним мрежама пропагира убиство Путина, ако се он већ проглашава ратним злочинцем, а заборављају Вијетнам, Ирак, Либија, Авганистан, Сирија... поставља се питање: Куда то Запад тера овај свет?

Да не помињемо претње по систему „пиштоља прислоњеног на слепоочницу” малих земаља да не смеју више да сарађују с Москвом, по цену последица по свој народ. А баш такве претње и притиске доживљава Србија на различитим колосецима. Од нас се тражи да се одрекнемо себе и својих државних и националних интереса. Хоћемо ли имати гас и нафту, то велике и моћне западњаке не интересује. У томе предњачи ЕУ. Критикује чак и то што ћемо забранити извоз житарица и кукуруза. Хоће да нас по сваку цену увуку у украјински сукоб. Оштрицу напада усмеравају на православље, које је једна од стратешких мета Запада. На удару је и СПЦ. Европски парламент је чак и у Резолуцији говорио о СПЦ, замерајући јој, пре свега, што се залаже за „традиционалне породичне вредности”.

Западни моћници хоће да на планети постоји један „газда”, а да централа буде у Вашингтону, с испоставом у Бриселу (седиште НАТО-а и ЕУ). Не мире се с променама које стварају нову архитектуру света. Притискају мале земље и на њих изливају бес, а Србија је међу тим „малим” на удару држава западне хемисфере.

Операција коју је НАТО започео 24. марта 1999. године у Савезној Републици Југославији носила је назив “Allied Force” - “Савезничка сила”, а не “Милосрдни анђео”, како се то често тврди. Једно од објашњења настанка овог термина односи се на евентуални погрешан превод, будући да се америчка компонента која је чинила НАТО операцију у СРЈ звала „Племенити наковањ“ или на енглеском “Noble Anvil”. Реч “анвил” пише се слично као “ангел”, што је енглеска реч за “анђео”.

Након анализе портала Раскринкавање.ба сви наводи у наслову и тексту где се спомињао “Милосрдни анђео” су обрисани.

Драгиша Петровић,
новинар и публициста, Крагујевац