Петак, 20.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
КУЛТУРНИ ДОДАТАК, 19.3.

Непознати дневник Милана Кашанина

Кашанин је добро упамтио савет свог професора са Сорбоне да најпре само посматра уметничка дела: „Не верујте слепо ником, ни себи, ни другима, него се стално контролишите, док не дођете до једног свога, искреног, дубоког уверења. Немојте бити сноб, нити папагај. Боље је не волети, него волети лажно”
Милан Кашанин (Фото Матица српска)

ЕКСКЛУЗИВНО

У Рукописном одељењу Матице српске чува се дневник који је Милан Кашанин свакодневно водио од 3. јануара до 17. фебруара 1963. године. Дневник се деценијама налазио у поседу породице и остао је непознат проучаваоцима пишчевог живота и рада. Захваљујући поклону Марине Бојић (рођ. Кашанин), рукописна оставина у вези с књижевним радом њеног оца од 2018. године налази се у Матици српској, где се ради на њеном приређивању за штампу. Најпре је, у издању Матице српске, објављена Кашанинова преписка у пет књига (Писма, сусрети, трагови), а ускоро из штампе излази и овај Дневник.

Ради се о једној врсти специфичних дневничких бележења – дневнику с путовања, сведочанству о Милану Кашанину као путнику. У кратком временском интервалу од непуна два месеца Кашанин је почетком 1963. године посетио Канаду, Америку и Француску. Он путује у име Галерије фресака, чији је оснивач и први директор. На путовању је одржао шест предавања о српским средњовековним фрескама (Квебек, Монтреал, Отава, Париз и Нанси), посетио изложбу копија наших фресака у Монтреалу и у Америци успешно окончао преговоре у вези с изложбама копија српских фресака.

Како би утиске с овог путовања што боље сачувао и упамтио, Кашанин је у дневник бележио запажања о другим народима и културама, њиховим обичајима и начину живота, историјским споменицима, стално имајући у виду живот у Југославији тога времена. Дневничке белешке тако откривају специфичан угао виђења културе и традиције Канађана, Американаца и Француза из пера угледног српског књижевника и историчара уметности. Кашанин чак уочава ситнице и нијансе у одевању људи, детаље у уређењу домова који речито казују о домаћину, кућне библиотеке, понашање света у музејима и позоришту... Путовање за Милана Кашанина јесте активно посматрање и бележење. Говорио је да „никаква лектира не може заменити путничка искуства и ништа нас толико не радује као оно што видимо”. На овом путу он неуморно посећује музеје, прави белешке, стоји задивљен пред уметничким делима, не губећи критичност и оштрину у судовима. Кашанин је добро упамтио савет свог професора са Сорбоне да најпре само посматра уметничка дела: „Не верујте слепо ником, ни себи, ни другима, него се стално контролишите, док не дођете до једног свога, искреног, дубоког уверења. Немојте бити сноб, нити папагај. Боље је не волети, него волети лажно.” После четрдесет година од када је дипломирао на Сорбони, Кашанин је тамо одржао предавање и слушао похвале о себи. „Не могу замислити да ми се то догоди у Београду”, записао је у свој дневник.

Уз дневник су сачувана и писма Милана Кашанина упућена породици, као и записи о музејима које је током овог путовања посетио (Филипсова збирка, Фрикова збирка, Метрополитен, Гугенхајмов музеј, Национална галерија). Оправдана је претпоставка да је Кашанин желео да овај дневник искористи као предложак за путопис. Видећи да му понестаје времена и журећи да заврши нека друга дела, од те намере је одустао.

Оригинални дневнички рукопис

ДНЕВНИЧКИ ЗАПИСИ:

ВАШИНГТОН, недеља, 20. I 1963.

Са г-ђом Надом Замбели, у 10 сати, одвезао се у Националну Галерију, у којој сам и ручао и остао онде до 5. Огромна зграда, са огромним стубовима, импозантна, али нефункционална, бездушна. Ушао сам у њу у моменту кад су хиљаде људи чекали на ред да прођу испред Мона Лизе, – јер се не може говорити о гледању њеном, посматрању. Гомила којој треба божанство и која се диви божанству иако га не разуме или баш зато што га не разуме. Многи дошли и са малом децом, коју немају на коме да оставе код куће, и дижу децу на руке, да виде Мона Лизу. И сигурно ће их бити који ће рећи кад одрасту: „Ја сам видео Мона Лизу”, иако је, у истини, није видео. Али ће се и он поносити, и они који га буду чули завидети му, не знајући ни он ни они зашто се диве Мона Лизи. Очајан сам гледао ту гомилу, – ја сам увек очајан у њој, – која је из часа у час бивала већа и глупља. Због ње и због Мона Лизе била је блокирана цела лева половина Галерије, где су слике италијанске, фламанске и холандске школе, које нисам видео. Никада нисам волео ту слику, а сад је волим још мање. Чак ми је криво на њу што због ње нисам видео Рембранта и Вермера. Остаће ми у успомени нераздвојно везане за гомилу и за два полицајца с револверима поред ње, који је чувају.

Из Националне Галерије, о чијим сликама сам узео посебне белешке, прешао сам, у 5 сати, са г-ђом Замбели у Филипсову збирку, о којој сам такође узео, на засебним хартијама, белешке. Већ увече дошао по нас Замбели и одвезао ме до секретара Јоба, код кога сам остао на вечери, задржавши се онде до 10 сати, кад ме је домаћин одвезао у хотел.

P. S. У Америци се, као и у Канади, телефонира у другу варош као да није друга, већ иста. Окрене се бр. 212, и то је Њујорк, њујоршка централа, а потом се окреће број онога с ким хоће да се говори. Нема међуградске линије, ни чекања. Линија је свуда директна. ЊУЈОРК, четвртак, 24. I 1963.

Доподне поново прегледао (сам) Фрикову збирку и узео белешке о њој, а у подне био на ручку код г-ђе Крес. Од породице била само она; кћери су се појавиле кад смо се већ разилазили. Позван је био и Богдановић са женом, коју сам ту упознао.

Г-ђа Virginia Kress станује у Fifth avenue 1020, на тринаестом и четрнаестом спрату. Сав намештај из епохе италијанског ренесанса и барока, – више да се гледа у музеју, него да се с њиме живи. Пуно лепих цртежа по зидовима, нарочито француских мајстора. Са терасе, на коју због зиме нисмо излазили, – али се то добро види и кроз прозор, – величанствен поглед на њујоршке облакодере, један од најузбудљивијих призора који сам икада видео.

Долазећи, затекао сам у кући лекара, јер Крес, већ одавно, лежи тешко болестан. Њему је преко осамдесет; о њему, за ручка, није уопште било речи. Њој је близу шездесет. Ситна, танка, младолика, са демонски плавим очима, смерна, скоро стидљива, са аристократском дискретношћу и благим осмехом. Била је одевена у једноставну тамно сиву хаљину, преко које је, с времена на време, пребацивала, преко рамена, плав свитер. И очешљана је била скромно. Једино је на кажипрсту леве руке имала у прстену крупан дијамант.

За ручком је највише говорила г-ђа Богдановић, крупна, енергична, неснебивљива Јеврејка, која је, очевидно, од велике помоћи мужу у њујоршком друштву. Он се њоме оженио у Загребу (или Бечу?) и непосредно пред рат дошао с њом у Америку. Имају сина Петра, који се бави филмом и кога нисам видео (има 23 године, али већ је ожењен) и ћерку Ану, која личи на матер и неће да говори српски.

За столом нас је слушао један старији Кинез, који се невесело осмехивао. Другу послугу нисам видео. Јело је било изврсно, вино још боље. Чуо сам од г-ђе Крес да јој се свидело мостарско вино.

Пре растанка, рекла ми је да се нада да ће моћи да ме у уторак или среду одвезе својим колима у Филаделфију, да видим музеје и упознам људе. Дала ми је улазницу за сутрашњи филхармонијски концерт у Новој дворани у Линколновом центру, и мени и Богдановићу (једна улазница 6 долара). Поклонила ми, са посветом, књигу са репродукцијама и описом Кресових дарова музејима.

После ручка, г-ђа Богдановић је пошла кући, а Богдановић и ја смо посетили трговца сликама Шефера. Нема бог зна шта, али су врло пријатни и он и његова жена. Од њих смо продужили до Богдановићевог стана, где сам разгледао његову библиотеку, добио од њега неку књигу, видео му ћерку и остао у њих на вечери.

ПАРИЗ, уторак, 12. II 1963.

У 11 сати отишао до Марковића и упознао га с мојим предавањем и дијапозитивима. Заједно ручали у ресторану Le Procope, у улици de l’Ancienne Comédie, у који су залазили још Волтер, Русо и у наше време Анатол Франс.

Предавање сам одржао у 1430 у Институту за уметност и археологију пред приличним бројем слушалаца. Представио ме професор Сорбоне Gaillard. Чудно је слушати комплименте о самом себи, па још на Сорбони у Паризу; не могу замислити да ми се то догоди у Београду. У публици био и А. Фролов, с којим сам се поздравио. После предавања мали пријем уз чашу шампања.

Враћајући се с предавања, прошао пешке кроз Луксембуршки врт, за који сад тек видим да није велик. Свратио с Марковићем у продавницу музичких плоча у rue de l’Ancienne Comédie, где сам с чежњом гледао плоче са Деветом, седмом, шестом и осталим Бетовеновим симфонијама, Дебисијевим „Морем”, „Поподневом једног фауна”, Прокофијевом „Класичном симфонијом”, Стравинскога „Петрушком”. Ваљда ћу и то једном имати, ако сада немам. Свратили и до једног сајџије у rue de Seine и одабрао сат за Љаљу и за мене; сваки 259 NFr. (50 долара).

Пре вечере узео на Gare de Lyon карту за wagon-lit а после вечере (у ђачком ресторану St. Michel на булевару) шетао по улицама. Ништа се није у Паризу променило за четрдесет година; само се понека кафана зове друкчије. Иста књижара Picart, иста продавница 100.000 chemises, иста кафана Mahieu, иста продавница ципела Raoul. У вашару од промена које су обузеле свет, драго је човеку видети нешто трајно и стабилно.

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Lena
Milan Kasanin i princ Pavle Karadjordjevic su tvorci Narodnog muzeja u Beogradu. Mislim da zasluzuju jednu tablu u holu muzeja koja bi objasnila njihovu ulogu.
Dragomir Olujić Oluja
‘Ajte, Leno, da ne filozofiramo – ni Milan Kašanin, ni knez Pavle ne mogu biti (ni) preteče Narodnog muzeja, institucije osnovane gotovo sto godina ranije... Štaviše, osnivanju Muzeja kneza Pavle snažno se protivio Narodni muzej i njegov tadašnji direktor prof. dr Vladimir Petković, i to iz muzeoloških razloga, ali i finansijskih!...
Lena
Tacno Dragomire. Oni su pretece, ne tvorci. U međuratnom periodu ustanova koja je istakla našu prestonicu i doprinela izlasku Beograda na evropsku kulturnu scenu, bio je upravo Muzej kneza Pavla, institucija pod patronatom kneza Pavla i na čelu sa Milanom Kašaninom. Njihova zamisao ne beše puka skupina predmeta, nego zbirka pomno odabranih, prvoklasnih domaćih i stranih umetnina, u cilju da se dosegnu visine evropskih pandana.
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.