Subota, 01.10.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
KULTURNI DODATAK, 19.3.

Nepoznati dnevnik Milana Kašanina

Kašanin je dobro upamtio savet svog profesora sa Sorbone da najpre samo posmatra umetnička dela: „Ne verujte slepo nikom, ni sebi, ni drugima, nego se stalno kontrolišite, dok ne dođete do jednog svoga, iskrenog, dubokog uverenja. Nemojte biti snob, niti papagaj. Bolje je ne voleti, nego voleti lažno”
Милан Кашанин (Фото Матица српска)

EKSKLUZIVNO

U Rukopisnom odeljenju Matice srpske čuva se dnevnik koji je Milan Kašanin svakodnevno vodio od 3. januara do 17. februara 1963. godine. Dnevnik se decenijama nalazio u posedu porodice i ostao je nepoznat proučavaocima piščevog života i rada. Zahvaljujući poklonu Marine Bojić (rođ. Kašanin), rukopisna ostavina u vezi s književnim radom njenog oca od 2018. godine nalazi se u Matici srpskoj, gde se radi na njenom priređivanju za štampu. Najpre je, u izdanju Matice srpske, objavljena Kašaninova prepiska u pet knjiga (Pisma, susreti, tragovi), a uskoro iz štampe izlazi i ovaj Dnevnik.

Radi se o jednoj vrsti specifičnih dnevničkih beleženja – dnevniku s putovanja, svedočanstvu o Milanu Kašaninu kao putniku. U kratkom vremenskom intervalu od nepuna dva meseca Kašanin je početkom 1963. godine posetio Kanadu, Ameriku i Francusku. On putuje u ime Galerije fresaka, čiji je osnivač i prvi direktor. Na putovanju je održao šest predavanja o srpskim srednjovekovnim freskama (Kvebek, Montreal, Otava, Pariz i Nansi), posetio izložbu kopija naših fresaka u Montrealu i u Americi uspešno okončao pregovore u vezi s izložbama kopija srpskih fresaka.

Kako bi utiske s ovog putovanja što bolje sačuvao i upamtio, Kašanin je u dnevnik beležio zapažanja o drugim narodima i kulturama, njihovim običajima i načinu života, istorijskim spomenicima, stalno imajući u vidu život u Jugoslaviji toga vremena. Dnevničke beleške tako otkrivaju specifičan ugao viđenja kulture i tradicije Kanađana, Amerikanaca i Francuza iz pera uglednog srpskog književnika i istoričara umetnosti. Kašanin čak uočava sitnice i nijanse u odevanju ljudi, detalje u uređenju domova koji rečito kazuju o domaćinu, kućne biblioteke, ponašanje sveta u muzejima i pozorištu... Putovanje za Milana Kašanina jeste aktivno posmatranje i beleženje. Govorio je da „nikakva lektira ne može zameniti putnička iskustva i ništa nas toliko ne raduje kao ono što vidimo”. Na ovom putu on neumorno posećuje muzeje, pravi beleške, stoji zadivljen pred umetničkim delima, ne gubeći kritičnost i oštrinu u sudovima. Kašanin je dobro upamtio savet svog profesora sa Sorbone da najpre samo posmatra umetnička dela: „Ne verujte slepo nikom, ni sebi, ni drugima, nego se stalno kontrolišite, dok ne dođete do jednog svoga, iskrenog, dubokog uverenja. Nemojte biti snob, niti papagaj. Bolje je ne voleti, nego voleti lažno.” Posle četrdeset godina od kada je diplomirao na Sorboni, Kašanin je tamo održao predavanje i slušao pohvale o sebi. „Ne mogu zamisliti da mi se to dogodi u Beogradu”, zapisao je u svoj dnevnik.

Uz dnevnik su sačuvana i pisma Milana Kašanina upućena porodici, kao i zapisi o muzejima koje je tokom ovog putovanja posetio (Filipsova zbirka, Frikova zbirka, Metropoliten, Gugenhajmov muzej, Nacionalna galerija). Opravdana je pretpostavka da je Kašanin želeo da ovaj dnevnik iskoristi kao predložak za putopis. Videći da mu ponestaje vremena i žureći da završi neka druga dela, od te namere je odustao.

Originalni dnevnički rukopis

DNEVNIČKI ZAPISI:

VAŠINGTON, nedelja, 20. I 1963.

Sa g-đom Nadom Zambeli, u 10 sati, odvezao se u Nacionalnu Galeriju, u kojoj sam i ručao i ostao onde do 5. Ogromna zgrada, sa ogromnim stubovima, impozantna, ali nefunkcionalna, bezdušna. Ušao sam u nju u momentu kad su hiljade ljudi čekali na red da prođu ispred Mona Lize, – jer se ne može govoriti o gledanju njenom, posmatranju. Gomila kojoj treba božanstvo i koja se divi božanstvu iako ga ne razume ili baš zato što ga ne razume. Mnogi došli i sa malom decom, koju nemaju na kome da ostave kod kuće, i dižu decu na ruke, da vide Mona Lizu. I sigurno će ih biti koji će reći kad odrastu: „Ja sam video Mona Lizu”, iako je, u istini, nije video. Ali će se i on ponositi, i oni koji ga budu čuli zavideti mu, ne znajući ni on ni oni zašto se dive Mona Lizi. Očajan sam gledao tu gomilu, – ja sam uvek očajan u njoj, – koja je iz časa u čas bivala veća i gluplja. Zbog nje i zbog Mona Lize bila je blokirana cela leva polovina Galerije, gde su slike italijanske, flamanske i holandske škole, koje nisam video. Nikada nisam voleo tu sliku, a sad je volim još manje. Čak mi je krivo na nju što zbog nje nisam video Rembranta i Vermera. Ostaće mi u uspomeni nerazdvojno vezane za gomilu i za dva policajca s revolverima pored nje, koji je čuvaju.

Iz Nacionalne Galerije, o čijim slikama sam uzeo posebne beleške, prešao sam, u 5 sati, sa g-đom Zambeli u Filipsovu zbirku, o kojoj sam takođe uzeo, na zasebnim hartijama, beleške. Već uveče došao po nas Zambeli i odvezao me do sekretara Joba, kod koga sam ostao na večeri, zadržavši se onde do 10 sati, kad me je domaćin odvezao u hotel.

P. S. U Americi se, kao i u Kanadi, telefonira u drugu varoš kao da nije druga, već ista. Okrene se br. 212, i to je Njujork, njujorška centrala, a potom se okreće broj onoga s kim hoće da se govori. Nema međugradske linije, ni čekanja. Linija je svuda direktna. NjUJORK, četvrtak, 24. I 1963.

Dopodne ponovo pregledao (sam) Frikovu zbirku i uzeo beleške o njoj, a u podne bio na ručku kod g-đe Kres. Od porodice bila samo ona; kćeri su se pojavile kad smo se već razilazili. Pozvan je bio i Bogdanović sa ženom, koju sam tu upoznao.

G-đa Virginia Kress stanuje u Fifth avenue 1020, na trinaestom i četrnaestom spratu. Sav nameštaj iz epohe italijanskog renesansa i baroka, – više da se gleda u muzeju, nego da se s njime živi. Puno lepih crteža po zidovima, naročito francuskih majstora. Sa terase, na koju zbog zime nismo izlazili, – ali se to dobro vidi i kroz prozor, – veličanstven pogled na njujorške oblakodere, jedan od najuzbudljivijih prizora koji sam ikada video.

Dolazeći, zatekao sam u kući lekara, jer Kres, već odavno, leži teško bolestan. Njemu je preko osamdeset; o njemu, za ručka, nije uopšte bilo reči. Njoj je blizu šezdeset. Sitna, tanka, mladolika, sa demonski plavim očima, smerna, skoro stidljiva, sa aristokratskom diskretnošću i blagim osmehom. Bila je odevena u jednostavnu tamno sivu haljinu, preko koje je, s vremena na vreme, prebacivala, preko ramena, plav sviter. I očešljana je bila skromno. Jedino je na kažiprstu leve ruke imala u prstenu krupan dijamant.

Za ručkom je najviše govorila g-đa Bogdanović, krupna, energična, nesnebivljiva Jevrejka, koja je, očevidno, od velike pomoći mužu u njujorškom društvu. On se njome oženio u Zagrebu (ili Beču?) i neposredno pred rat došao s njom u Ameriku. Imaju sina Petra, koji se bavi filmom i koga nisam video (ima 23 godine, ali već je oženjen) i ćerku Anu, koja liči na mater i neće da govori srpski.

Za stolom nas je slušao jedan stariji Kinez, koji se neveselo osmehivao. Drugu poslugu nisam video. Jelo je bilo izvrsno, vino još bolje. Čuo sam od g-đe Kres da joj se svidelo mostarsko vino.

Pre rastanka, rekla mi je da se nada da će moći da me u utorak ili sredu odveze svojim kolima u Filadelfiju, da vidim muzeje i upoznam ljude. Dala mi je ulaznicu za sutrašnji filharmonijski koncert u Novoj dvorani u Linkolnovom centru, i meni i Bogdanoviću (jedna ulaznica 6 dolara). Poklonila mi, sa posvetom, knjigu sa reprodukcijama i opisom Kresovih darova muzejima.

Posle ručka, g-đa Bogdanović je pošla kući, a Bogdanović i ja smo posetili trgovca slikama Šefera. Nema bog zna šta, ali su vrlo prijatni i on i njegova žena. Od njih smo produžili do Bogdanovićevog stana, gde sam razgledao njegovu biblioteku, dobio od njega neku knjigu, video mu ćerku i ostao u njih na večeri.

PARIZ, utorak, 12. II 1963.

U 11 sati otišao do Markovića i upoznao ga s mojim predavanjem i dijapozitivima. Zajedno ručali u restoranu Le Procope, u ulici de l’Ancienne Comédie, u koji su zalazili još Volter, Ruso i u naše vreme Anatol Frans.

Predavanje sam održao u 1430 u Institutu za umetnost i arheologiju pred priličnim brojem slušalaca. Predstavio me profesor Sorbone Gaillard. Čudno je slušati komplimente o samom sebi, pa još na Sorboni u Parizu; ne mogu zamisliti da mi se to dogodi u Beogradu. U publici bio i A. Frolov, s kojim sam se pozdravio. Posle predavanja mali prijem uz čašu šampanja.

Vraćajući se s predavanja, prošao peške kroz Luksemburški vrt, za koji sad tek vidim da nije velik. Svratio s Markovićem u prodavnicu muzičkih ploča u rue de l’Ancienne Comédie, gde sam s čežnjom gledao ploče sa Devetom, sedmom, šestom i ostalim Betovenovim simfonijama, Debisijevim „Morem”, „Popodnevom jednog fauna”, Prokofijevom „Klasičnom simfonijom”, Stravinskoga „Petruškom”. Valjda ću i to jednom imati, ako sada nemam. Svratili i do jednog sajdžije u rue de Seine i odabrao sat za Ljalju i za mene; svaki 259 NFr. (50 dolara).

Pre večere uzeo na Gare de Lyon kartu za wagon-lit a posle večere (u đačkom restoranu St. Michel na bulevaru) šetao po ulicama. Ništa se nije u Parizu promenilo za četrdeset godina; samo se poneka kafana zove drukčije. Ista knjižara Picart, ista prodavnica 100.000 chemises, ista kafana Mahieu, ista prodavnica cipela Raoul. U vašaru od promena koje su obuzele svet, drago je čoveku videti nešto trajno i stabilno.

Komentari4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Lena
Milan Kasanin i princ Pavle Karadjordjevic su tvorci Narodnog muzeja u Beogradu. Mislim da zasluzuju jednu tablu u holu muzeja koja bi objasnila njihovu ulogu.
Dragomir Olujić Oluja
‘Ajte, Leno, da ne filozofiramo – ni Milan Kašanin, ni knez Pavle ne mogu biti (ni) preteče Narodnog muzeja, institucije osnovane gotovo sto godina ranije... Štaviše, osnivanju Muzeja kneza Pavle snažno se protivio Narodni muzej i njegov tadašnji direktor prof. dr Vladimir Petković, i to iz muzeoloških razloga, ali i finansijskih!...
Lena
Tacno Dragomire. Oni su pretece, ne tvorci. U međuratnom periodu ustanova koja je istakla našu prestonicu i doprinela izlasku Beograda na evropsku kulturnu scenu, bio je upravo Muzej kneza Pavla, institucija pod patronatom kneza Pavla i na čelu sa Milanom Kašaninom. Njihova zamisao ne beše puka skupina predmeta, nego zbirka pomno odabranih, prvoklasnih domaćih i stranih umetnina, u cilju da se dosegnu visine evropskih pandana.
Prikaži još odgovora

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.