С погледом на Еверест

На експедицију Хималаји 2008. кренуло је нас четрнаесторо (четири жене и десет мушкараца)под сигурним вођством Драгана Јаћимовића Јаћима, првог човека из Србије и Црне Горе који се 2000. године попео на „кров света” - Маунт Еверест (8.850м). Он већ више година, изузетно успешно, организује експедиције на највише врхове Азије, Америке, Африке, Европе... На Хималајима је био 20 пута.

У престоницу Непала Катманду, мистични, очаравајући и сиромашни милионски град, стигли смо преко Истанбула и Делхија. Још на аеродрому запљуснула нас је врелина устајалог ваздуха. Кроз прозоре комбија узбуђено смо посматрали мајмуне, који несташно скакућу по улицама и ободу великог парка, замишљене путнике на крововима међуградских аутобуса, али и хотеле, продавнице са најсавременијом планинарскоми алпинистичком опремом, очаравајућа хиндуистичка и будистичка светилишта, рикше, „свете” краве насред улице... Тај контраст, мистични културни пејзаж и невероватна близина Хималаја, коју смо сви осећали, урезала се снажно у нама.

Дивља лепота

Сутрадан, у цик зоре, напустили смо хотел и малим авионом, са 18-19 седишта, полетели ка месту Лукла, у подножју Хималаја. После неколико сати, с ранцем тешким око двадесетак килограма кренули смо уз планину. Уједначеним корацима, у колони, уз дубоко дисање, прелазимо нижа хималајска подручја. Срећемо чланове других експедиција из читавог света (углавном шетаче, ретко озбиљне пењаче), затим локално становништво, као ишерпасе -носаче који истрајно и неуморно носе терет,тежак и више од 70 кг.

(/slika2)Смењују се дивни, моћни предели, чудесно укомпонована дивља лепота, уздижу се снежни врхови... Осећамо огромну енергију у ногама,смерно следећи Јаћима. Прелазимо преко неколико висећих мостова, пратимо реку која бучно одјекује и нестаје међу каменим громадама.

Наилазимо на кућице са више двокреветних соба у којима бораве планинари (са истим концептом унутрашњег уређења), као и на скромна станишта локалних мештана - Шерпаса. У једном ресторану коначно правимо дужу паузу. Сви поручујемо чај од менте и опуштено ћаскамо. Сунце жестоко пржи. Надам се да је крема за сунчање са фактором 50 добра и да ће ме заштитити, али ипак бринем.

Уз немарно одрађену стазу, ширине око метар ипо, често поплочану камењем, пењемо се, али и спуштамо. Овде се пређени пут не мери километрима већ сатима. Не постоји колски пут. Сав терет носе јакови (хималајска говеда) и људи на леђима. У пречнику од више стотина километара ово је једино могућепревозно средство. Стигли смо у место Пакдинг (2.610м). Скинули смо тешке планинарске ципеле и чарапе и почели са вежбама истезања. То је читава наука. Сместили смо се у планинарским кућицама. Убрзо је био готов и ручак. Најбоља супица коју сам ових дана појео! Затим шпагете. Хоћу репете.

Све ближе врху

У наредних неколико дана прелазимо Намче Базар (3.440м), Еверест вју (3.900м), Тенгбоче (3.860м), Дебоче (3.820м), Оршо (4.100м), Дингбоче (4.410м). Уобичајено доручкујемо кашу с пиринчем и непалским житарицама („енергетска бомба“), ручамо дал бхат (пиринач, сос од сочива, кромпир и зачини). Пролазимо поред Ток-Тока са импресивним водопадом, бујном вегетацијом, златастим птицама које се обрушавају са стена и спуштамо у долину рододендрона, магичног, необичног и разноврсног дрвећа и места где слободно обитавају јелени. Непрестано фотографишем.

(/slika3)Пењемо се на више од4.500м. Постепено распознајем праву природу Хималаја. Дува жесток, хладан ветар, труди се да ми скине капу и наочаре. Аклиматизација је кључна ствар. Сви настојимо да се прилагодимо вишој надморској висини. Ипак, неке боли глава, тешко дишу, постају исцрпљени. Пијемо по три литра воде свакога дана и много чаја. Скоро надохват руке су величанствене стене Ама Даблама (6.856м). У даљини се оцртавају врхови Ајлендпика. Користим могућност да се истуширам. Ко зна када ће ми се опет указати прилика. Прашина ми је ушла у све поре.

Енергија коју самосетио након јутарњег доручка после неколико сати је нестала. Прешли смо реку Имја Кхола. Застао сам да овековечим чудесан призор. Хук реке је остао у мени. Услед веће хладноће, батерије у фотоапарату се брже троше.

Пролазимо поред Шерпаса. Ти људи ме све више очаравају својом мирноћом, љубазношћу и пре свега скромношћу.

Стигли смо у место Дингбоче. Неколико планинарских кућица и двадесетак кућа. Слободно предвече. Нас тројица шетамо уском уличицом, кроз коју вијуга прљав поточић.Док дрхтимо од зиме, посматрамо какосе једна девојка поред своје куће умива и пере косу млазом из црева. Дивимо јој се.

Планинарска искушења

Пред успон на врх Нангар тсанг (5.085м) јако сам лоше спавао. Пробудио сам се око три сата ујутру тешко дишући, кратког даха, с лупањем срца... Требало ми је прилично времена да се смирим и заспим. Јаћим је ујутру само констатовао да се ради о привикавању на висинску разлику. При успону на ову планину гледали смо хималајске орлове који су надмоћно кружили изнад нас.

Наредних шест дана боравили смо под шаторима,прво у месту Чукунг (4.730м), а затим у базном кампу Ајленд пик (4.970м). Са оближњих глечера Шерпаси доносе лед, топе га и прокувавају. Пијемо ту воду, што више и чешће (око четири литра дневно). У дну својих боца примећујем црне мрвице и песак,ко зна из којих све периода. За сада ми организам то подноси, док се за један број чланова експедиције не може баш рећи. Све је хладније. Препуни смо прашине и зноја. И поред своје лепоте Хималаји понекад изгледају језиво.

Почињемо да пијемо таблете за ублажавање притиска у очима, односно за неутралисање висинске болести,на сваких 12 сати (ујутру и увече). Да предупредимо тешкоће са дисањем, главобољу, мисаону неуравнотеженост и слично, како бисмо се на тој висини осећали боље.

С тешким ранцима на леђима, сви смо задихани; ово је значајна висина и зато правимо чешће паузе. Задивљено упијамо белину снежних врхова, који нам се отварају. Са сваком паузом уносимо у организам неопходну течност и понекад слаткиш.

У међувремену се пењемо и на свети врх Шерпаса - Чукунг Ри (5.550м), са остварењем висинске разлике од 820м. На врху испред направили смо дужу паузу и зането се дивили прекрасним хималајским врховима као што су Лхотсе (8.414 м), Нуптсе (7.861м), Ајленд пик (6.189м), Барунтсе (7.152м), Ама Даблам (6.856м)... У базном кампу Ајленд пика већ је било неколико експедиција,највише Италијана. Често размишљам шта се дешава код куће.

Завршни успон

У рано недељно јутро 20. априла, у три сата после поноћи,кренули смо према Ајленд пику, са зебњом, страхом и недоумицом. Пун је месец и релативно звездано небо; минус 15 степени, имамо среће.Чеоне лампе су осветљавале пут кроз хималајске камене процепе и гудуре. Константан успон, у колони један по један; напред су спорији.

Предео је нестваран. Већ је зора. Сунце лагано израња. Грабимо ка висини. Само што се попнемо на један успон, искрсава други. Чини ми се да је ваздух све ређи.У тренуцима се грозничаво борим за њега.Само без наглих покрета, подсећам сам себе, али без тога се и не може. Атмосферски притисак је око 550мб. Мира одустаје, не може више. Она се попела на Елбрус, Арарат, Килиманџаро, али ово је велики залогај. Никоме није до фотографисања. У мишићима још има снаге, идем даље; поред мене промичу громаде камења. Бели врхови се величанствено оцртавају, алинико у том тренутку не ужива у погледу на њих.Веома је хладно.

Неки чланови експедиције имају здравствене тегобе- дијареју, исцрпљени су, психички преморени, али настављамо даље. Покушавам да будем смирен, трезвен, неоптерећен.

Опрезно излазимо на следећи гребен, одакле почиње вечити лед глечера. Стављамо алпинистичке појасеве (са жимаром, карабинерима и осмицом), дерезе и узимамо цепине. Штапове остављамо. У првој сам навези. Крећемо. Ветар је појачао ударе. Опрезан сам. Свуда белина која штипа очи. Са леве и десне стране примећујем галерије провалија. После четрдесетак минута у даљини нам се указује стрма падина Ајленд пика. Тај тренутак ишчекујем месецима! Према врху се неко већ пење. Два наша шерпаса постављају ужад. Припремамо жимаре и осигурање.

Још неко од наших одустаје. Тешко је савладати узбуђење. Негде на половини ледене каскадне падине (од 150 и више метара, са нагибом од око 65 процената), испада ми дереза са десне ноге. Нервирам се, али успевам да је вратим у првобитно стање. Коначно, излазим на врх падине и крећем даље - уз уже. Неки странци се спуштају са врха планине. Мимоилазимо се. Ветар се појачава. На више од 6.000м надморске висине почиње да ме боли глава, али идем даље. Прелазим још један гребен. Храбримо се међусобно. Приближавам се врху. Још само двадесетак метара успона. Дерезе снажно ритмички заривам у снег и лед. Јаћим је испред мене. Ускоро ће подне. Неколико наших већ слави на врху. Простор може да прими само неколицину. Постоји опасност да се склизне у понор.

Најзад, стижем на врх.

Ипак, треба истински славити тек када се сиђе доле. Савладана је висинска разлика од 1.219м надморске висине. Након веће паузе, у заветрини, организујемо спуштање. Силазим низ уже, у хоризонтали, уз осмицу - абзајл. Испод мене бездан. Без страха, само покушавам да нађем додатну енергију. Рекао бих да сам тотално исцрпљен, уморан, дезоријентисан. Затичемо једног Италијана у потпуно изгубљеном стању: плаче, цвили, дозива мајку... Шерпаси настоје да га снесу доле. Неко каже - едем мозга.

Око пет по подне већ сам у базном кампу. За вечером, у трпезаријском шатору, нема уобичајене гужве. Половина се одмара. Немамо апетит.У тањирима и даље прилично хране. Те вечери смо раније него обично ушли у вреће за спавање. Најзад сам се препустио умору и блаженству успеха и -спавао као беба.