Царство белоглавог супа

Река Увац извире на травнатим ливадама планине Озрен, анедалеко од Сјенице прихвата воде кривудаве Вапе, а потом залази у краш Старога Влаха. Непуних десет километара одатле, испод виса Молитва, река је пробила порозне стене и направила невероватан лавиринт. На неким местима је готово описала пун круг око стене, а потом усмерила ток на супротну страну. На једном од тих полуострва се налазе и остаци града из доба Немањића. С врха Молитве та игра реке и камена пружа незабораван призор.

Дужина тока Увца износи 119 километара, мада је растојање од извора до ушћа у ваздушној линији три пута краће. На свом путу ка Лиму,Увац има такав пад да су на њему направљене чак три бране и створена три језера. Прво у низу је Сјеничко језеро, следеће је Златарско, а последње је Радоињско. Сматра се да је ова рекаједина чији је водени потенцијал у потпуности искоришћен. Језера се, осим за производњу струје, користе за снабдевање водом, а и учинила су атрактивнијом туристичку понуду овог лепог краја. Посебно је занимљиво Златарско језеро јер је највеће и налази се у непосредној близини Нове Вароши и магистралног пута који повезује Београд са Јадранским морем.

Нова Варош је позната по сиру и туризму који постаје све значајнија доходовна ставка ове општине. И за једно и за друго је заслужан Златар, планина која наткриљује варош и језера. На пространим ливадама још се беле бројна стада, а етерична испарења густих четинарских шума погодују особамаса кардио-васкуларнимсметњама. Златарски висови и специфична кухиња пријају и здравима па су овдашњи хотели, пре свих „Панорама”, омиљенадестинација људи из градова.

(/slika3)Најзанимљивије насеље на обалама Увца је Гујаничка Мала која се налази недалеко од бране на Сјеничком језеру. Одмах испод села, на неприступачним стенама кањона, гнезде се белоглави супови. Суп је блиски рођак орла, али у ваздуху изгледа величанственије и од краља птица. Супови настањују литице Увца од давнина, а током последње половине века људском небригом су доведени на границу истребљења. Један од разлога су затровани мамци којима се људи у овим крајевима боре против вукове,а који су у великом броју случајева завршавали у утроби супова. Познато је да ове птице могу да сваре готово све што би могло да се назове храном, али не и отров. У међувремену, нестала су и многобројна стада а и дивљач се у шумама проредила, па је нестало хране за ове природне санитарце. Последњих година прекинута је пракса са постављањемзатрованих мамаца и направљенаје „менза” за белоглаве супове. Захваљујући томе и бризи коју о овим птицама води Фонд белоглавог супа из Нове Вароши, њихов број је данас око три стотине.

Доњи ток реке је подједнако занимљив и скровит. Некад је Увац био граница између Србије и Турске. Обе обале су биле обрасле густом шумом, па како јеона на српској страни представљала сталну и потенцијалну опасност за Османлије - запалили су је.Прича се да је ватра горела читаву годину дана. Мада одавно више није погранична река, лева обала је и даље шумовита за разлику од десне која је сабласно гола и покривена сипљивим каменом. У узаној клисури се угнездио и манастир Увац или Вувац, како га неки још називају. Ни тешко проходна клисура није спасла ову богомољу да се не нађе на удару Турака који су је спалили пре два и по века. Кажу да су остаци разрушене цркве пронађени захваљујући лози која је посађена када је и манастир подигнут, а то је било пре осам векова. По легенди, манастир су подигли Немањићи за своју несташну сестру Јању коју су ту замонашили. Манастирска црква је обновљена 1998. године и посвећена је рођењу пресвете Богородице.