Сајамска соба

Шетајући халама београдског сајма, разгледајући од штанда до штанда, изложене експонате намењене уређењу ентеријера, размишљам колико је дуг пут једног предмета, од идеје у глави дизајнера до места сталног боравка у вашој кући?

Узмимо, на пример, један орман. Добро познати предмет без којег не може ниједан стан, ниједан станар. У давна времена настао од обичног сандука у којем су укућани држали одећу, рубље и драгоцености, превалио је дуг пут, полако се усправљајући – од шкриње до креденца. Унутрашњост му се такође полако богатила, садржајима и поделама, преградама и фиокама, скривеним, тајним угловима, да би се данас, поново вратио на форму сандука, за широку намену потрошачког друштва.

Када реши да пројектује један орман, дизајнер прво треба да га замисли у глави (коме и чему служи, у каквом ће се стилском окружењу наћи), затим да идеју пренесе на папир, прво у виду идејног затим и радионичког цртежа, са свим конструктивним детаљима (монтаже и демонтаже, препоруке за економичност паковања и транспорта...).

Са стола дизајнера орман путује на сто директора радионице или фабрике да овај пресуди, са свом својом одговорношћу за производњу, са „да или не”, па ако је „да” онда иде даље: бира се материјал, најчешће дрво или оно што на дрво само личи, затим детаљи – оков за отварање врата и фиока... У процес се укључује технологија – производња дрвета, метала, пластике, боја, лакова...

Када постане ствар, орман стиже, ако не директно у продају, оно – на сајам. Ту се допрема, гланца, уоквирује палмама и другим растињем и тако нуди – као свака друга роба – оцени намерних или случајних пролазника. Он би да им се допадне, па слуша коментаре, а ови су од оних „баш ми је такав потребан” до оних „и то ми је неки дизајн”. Међутим, најважније је ипак шта ће рећи трговци од којих зависи да ли ће се орман наћи у озбиљној продаји и у излогу. Уколико је те среће, следе договори о цени, серији, рабатима, кредитима... Можда ће бити пласиран као нешто без чега се не може, па ће сијати на ТВ споту, а можда ће бити угуран у неку продавницу намештаја, затрпан свим и свачим и немоћан да вам кроз замазан излог и преко равнодушног продавца сам каже шта све може да уради за вас.

А можда је време обичних ормана прошло? Стално се понавља да су гломазни, троми, да заузимају много места, да су непривлачни чак и онда када их дизајнер или неко други у ланцу „од идеје до реализације” накити разним украсима – лажним позлатама, кристалима и „драгим” камењем. Да су боља само врата којима ћете затворити нишу у зиду и – ето ормана! Ако ипак, као предмет, стигне до ваше собе, не гледајте га као странца, сетите се само кроз шта је све прошао на том путу.

Како да га припитомите? Па ставите у њега, тако новог и туђег, стару књигу или дневник са успоменама. Одмах ће постати друга, и само ваша ствар.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs