Уставна неутралност уместо демагогије

Наша политичка култура далеко је од нивоа који се очекује у консолидованом, а камоли напредном демократском друштву. То посебно дође до изражаја током предизборне кампање те у постизборном периоду када се формира нова или стилизује већ постојећа власт. Тада код нас као да се води вербални грађански рат. Овог пута је поново његов сегмент, с обзиром на глобална дешавања вероватно наглашеније него икада пре, питање односа наших политичара према НАТО-у и, с друге стране, Русији.

У вези са тим владајуће структуре и њима блиски медији, упорно и врло борбено оптужују председничког кандидата Здравка Поноша да је близак НАТО-у, односно да је опредељен за увођење Србије у тај војни блок. Слични напади долазе и из редова неких других претендената на место председника али из редова опозиције. НАТО прича је препозната као врло употребљива за деловање против конкурената и за сопствену промоцију. Са своје стране генерал Понош одбацује тврдње да је „НАТО кандидат”, односно каже да је недвосмислено против уласка Србије у тај пакт. Уједно износи оптужбе на рачун садашњег председника и кандидата за исту функцију у наредном периоду. Тврди да има сазнања да ће Александар Вучић „након избора увести санкције Русији”. Наравно, он то негира, потврђујући своје опредељење за наставак балансирања између великих сила и војно несврставање Србије. И тако у круг!

Све то је лоше за Србију јер непотребно уноси додатни раздор у наше друштво истрауматизовано ратовима са краја прошлог века. Најбоље би било да коначно ставимо тачку на такве, ма са које стране долазиле, малициозне приче. Уместо да се обједињавамо око виталних националних интереса (што не искључује демократски утемељене поделе око свега другог), ми се непотребно свађамо и у вези са њима. А објективно гледано наш је интерес да избегнемо уплитање у било какве шире конфронтације. Русија нам је стратешки партнер и ослонац у вези са одбраном Косова и Метохије те дејтонског статуса Републике Српске. Опет, објективно се налазимо у зони западне војнополитичке доминације и економски зависимо од ЕУ ништа мање него енергетски од Русије. У таквим околностима једино разумно решење је да се, како наш народ каже, „држимо као пијан плота” неутралности. Да бисмо то у наредном периоду успели – без обзира на разне већ актуелизоване а потенцијално и веће притиске – важно је да њу подигнемо на виши ниво.

Српска неутралност заснива се на обичној скупштинској резолуцији из 2007. године. То није богзна шта. Ако уистину желимо да се дуготрајно определимо за војну неутралност, она мора да буде подигнута на уставни ниво. То је лако постићи усвајањем уставних амандмана потврђених на референдуму, као што је недавно учињено у вези са променом начина избора судија и тужилаца. Како смо то учинили по налогу ЕУ и у контексту наших већ обесмишљених европских интеграција, тада је одзив бирача био мали. Када би се радило о неутралности он би извесно био много већи, а самим тим такав би био и легитимитет донете одлуке. А уз војну неутралности, свакако је сврсисходно у Устав унети и одредбу да Србија, без претходно донете обавезујуће одлуке од стране ОУН, не сме било којој земљи да уводи санкције. Ако не произлазе из става Савета безбедности кровне међународне организације, оне су само средство мирнодопске агресије против неке државе, а наша земља је, како то стално истичу српски званичници, опредељена за мир и сарадњу међу народима. Стога, ни ради чланства у ЕУ не би смела да поступа противно таквим својим базичним опредељењима.

Да тако и остане сада су на потезу наши водећи политичари из власти и опозиције. Уместо да се свађају око тога ко је потајно за улазак у НАТО или намерава да после избора забије Русији нож у леђа, требало би да се изјасне у вези са брзо изводљивим решењем како да учврстимо нашу, за сада тек начелну, неутралност. Ако су искрени у вези са оним што говоре о сопственим намерама у односу на НАТО и Русију, то не би требало да представља проблем. Видели смо да када је то политичка елита желела, није било тешко да се брзо надогради Устав око питања која многима нису била јасна те нису побуђивала већу пажњу јавности. Тим пре је тако када огромна већина грађана добро схвата колико је очување неутралности важно за добробит Србије и целог српског народа.

Политички аналитичар