Како је Густав Крклец помогао мојој мајци

У једном од недељних бројева „Политике” објављен је леп чланак Милана Четника о Густаву Крклецу, хрватском писцу који је до 1941. године живео у Београду, а онда прешао у Земун.

Моја мајка Стојанка Бошковић Теодоровић била је професор у Горњем Милановцу. Пре почетка рата прикључила се комунистима, а кад је почео рат, одмах се одазвала устаницима и отишла у партизане у близини Горњег Милановца на Савинац – брдо где су они имали склоништа. А 6. октобра 1941. године Немци и наши који су били уз Немце заузели су Савинац и мајку с осталима одвели у Ваљево.

Мој ујак Војислав, трговац из Београда, кад је чуо за ово, отишао је у Ваљево и тражио да је пусте, рекавши им да је она кћи свештеника и да није комуниста. Касније је причао да им је дао нешто пара и да су је пустили. Кад су изашли из затвора срели су Немца у официрској униформи. Ујак је препознао свог лиферанта робе из Новог Сада, фолксдојчера. Када му је објаснио разлог свог доласка у Ваљево и рекао да су пошли за Београд, Немац је упозорио ујака да их у Лајковцу чекају да их поубијају. Посаветовао их је да из превоза сиђу пре Лајковца, па да пут наставе како знају.

Послушавши савет, ујак и мајка су неким таљигама, али и пешице, стигли у Београд. Ујак је преко неких познаника успео да добије пропусницу да пређу у Земун, код другог брата Ђурђа, академског сликара. Ујак Ђурђе је био пријатељ с Густавом Крклецом, па је сматрао да му може помоћи око сестре, пошто је Крклец тада био чиновник Павелићеве НДХ. Крклец му је предложио да доведе сестру код њега, јер је код њега нико неће тражити. Тако је моја мама извесно време провела код Крклеца, док се опоравила од батинања у затвору.

Кад је прездравила, отишла је у Мостар, у којем је живео ујнин брат, преко њега се повезала с партизанима и пре преласка Сутјеске је погинула.

Захвалан сам Густаву Крклецу што је бар нешто дуже поживела.

Душан Бошковић,
Нови Београд