Неиспрошена девојка

Иако се још донедавно у Хрватској могло говорити о изузетно великој дози евроскептицизма, ирско одбијање Лисабонског уговора, вероватно потпомогнуто туристичком сезоном, „хлађењем” емоција у мору и годишњим одморима уопште, скептицизам према уласку у европску асоцијацију моћних и богатих полако се почело претварати у посве друго стање које би се, најшире могуће, могло назвати свеукупном незаинтересованошћу.

Иако је ирско „не” проширењу Уније политички и правно гледано недвосмислен шамар хрватском уласку, којем је и без тога на путу стајало подоста препрека, чињеница је да су хапшење Радована Караџића и колоне на аутоцестама према Јадрану последњих недеља посве у други план бациле питање свих питања којим се неуморно, још од Рачановог доласка на власт, баве хрватски медији и дакако – службени Загреб.

Првобитно пролонгирање уласка у Унију са 2009. на 2011. грађани Хрватске, наиме, још су некако и могли прогутати, но одбијање Ирске да стави свој потпис на документ који би омогућио примање нових чланица, а што је додатно закомпликовало ионако довољно сложену ситуацију, чини се, посве је охладио очекивања обичног пука којем су, у овом тренутку, далеко занимљивији проблеми суседне Србије него властити.

Дакако, улазак у ЕУ и даље је први на листи приоритета Санадерове владе, и то не само из политичких, законских и људских потреба него и због чињенице да се хрватски премијер за други мандат грчевито борио и стога што је бескрајно желео да управо он буде човек који ће земљу ставити под плаву заставу са жутим звездицама. Но, док Санадер и даље највише од свега на свету прижељкује тај тренутак, хрватски грађани, чини се, све мање брину хоће ли Хрватска у Унију догодине, за две-три или пет година, и хоће ли, на крају крајева, с обзиром на несумњиву европску кризу,  уопште имати у шта и ући!

Последња истраживања Евробарометра од краја јуна показују, наиме, да само 30 одсто грађана Хрватске верује да је Унија још увек најбоље решење, а чак 39 одсто више не зна да ли би улазак у ту интеграцију за њихову младу и малу државу био добар или не би. Такође, број оних који мисле да Европа није добра за Хрватску премашује 30 процената.

Другим речима, подршка хрватских грађана уласку у ЕУ на најнижем је нивоу до сада, а мало је вероватно да се стање за месец дана лета могло мењати у проевропску корист.
Иако постоје разна и веома опречна тумачења могућности да Европа, упркос ирском изјашњавању, пронађе посебан начин којим би само Хрватској, након затворених врата, отворила прозор кроз који би се могла провући у ЕУ – чини се да је у самој држави која је годинама готово дрхтала пред строгим погледом из Брисела, све мање оних који желе да европски младожења коначно и службено запроси хрватску девојку.

Прича о хрватској жељи уласка у Европу могла би се, тако, поистоветити с љубавном причом у којој су емоционални улози били посве неравноправни. Иако је несумњиво да је Хрватској, уистину, остало још пуно неучињеног посла, тешко је отети се утиску како је младожења из све нам даље Европе својим критичким оком нашој удавачи непрестано тражио мане. Па иако је наша, још неиспрошена девојка од почетка била спремнија на чекање неголи на промену фризуре, односно увођење реда у државу првенствено по питању реформе правосуђа и јавне управе, чини се да јој је чекање мало дозлогрдило.

Годинама сервилно, по оцени грађана често и претерано услужно, да не кажем слугански, чекајући судбоносно „да”, грађани Хрватске мало су се, изгледа, уморили.

Не само од хаотичне Европе која ни сама, већ годинама, није у стању решити проблеме у властитој породици, него и од упорних покушаја службеног Загреба да своју цуру прикаже бољом него што јесте, истовремено пристајући на посве непотребне услове. Наиме, нипошто не треба занемарити чињеницу да је, упркос пословично кратком памћењу грађана, одустајање од примене Заштићено еколошко-риболовног појаса у Хрватској, генерално доживљено као не само непотребно удварање Европи (тачније, Словенији и Италији), него и као неразумљиви чин одустајања од елементарних националних интереса у корист нечега што ће се, можда, једног дана тек догодити.

Нема дилеме да би улазак Хрватске у Унију са собом нужно донео бројне добре ствари, у првом реду, за надати се, доследну примену закона, но та је чињеница тренутно у другом плану.

Након хапшења Радована Караџића и европских похвала Србији, не чини се немогућим да Европа пронађе начин помоћу којег би те две земље у Унију могле истовремено, упркос чињеници да је Хрватска за тај валцер сигурно боље припремљена. Но, ту се морамо зауставити на питању хрватске дипломатије, дефинитивно и одувек слабе хрватске тачке, која ће упркос Санадеровим напорима и европским пријатељствима, увек заостајати за умешношћу Србије у вођењу спољне политике. Тако би се, на крају могло догодити да Хрватска у Европу не уђе ни 2011. не само зато што би европска концепција могла пасти на грађанском референдуму, него и зато јер се Европи све време, уместо стварних помака нуди превелик мираз.

новинарка из Загреба