Neisprošena devojka

Iako se još donedavno u Hrvatskoj moglo govoriti o izuzetno velikoj dozi evroskepticizma, irsko odbijanje Lisabonskog ugovora, verovatno potpomognuto turističkom sezonom, „hlađenjem” emocija u moru i godišnjim odmorima uopšte, skepticizam prema ulasku u evropsku asocijaciju moćnih i bogatih polako se počelo pretvarati u posve drugo stanje koje bi se, najšire moguće, moglo nazvati sveukupnom nezainteresovanošću.

Iako je irsko „ne” proširenju Unije politički i pravno gledano nedvosmislen šamar hrvatskom ulasku, kojem je i bez toga na putu stajalo podosta prepreka, činjenica je da su hapšenje Radovana Karadžića i kolone na autocestama prema Jadranu poslednjih nedelja posve u drugi plan bacile pitanje svih pitanja kojim se neumorno, još od Račanovog dolaska na vlast, bave hrvatski mediji i dakako – službeni Zagreb.

Prvobitno prolongiranje ulaska u Uniju sa 2009. na 2011. građani Hrvatske, naime, još su nekako i mogli progutati, no odbijanje Irske da stavi svoj potpis na dokument koji bi omogućio primanje novih članica, a što je dodatno zakomplikovalo ionako dovoljno složenu situaciju, čini se, posve je ohladio očekivanja običnog puka kojem su, u ovom trenutku, daleko zanimljiviji problemi susedne Srbije nego vlastiti.

Dakako, ulazak u EU i dalje je prvi na listi prioriteta Sanaderove vlade, i to ne samo iz političkih, zakonskih i ljudskih potreba nego i zbog činjenice da se hrvatski premijer za drugi mandat grčevito borio i stoga što je beskrajno želeo da upravo on bude čovek koji će zemlju staviti pod plavu zastavu sa žutim zvezdicama. No, dok Sanader i dalje najviše od svega na svetu priželjkuje taj trenutak, hrvatski građani, čini se, sve manje brinu hoće li Hrvatska u Uniju dogodine, za dve-tri ili pet godina, i hoće li, na kraju krajeva, s obzirom na nesumnjivu evropsku krizu,  uopšte imati u šta i ući!

Poslednja istraživanja Evrobarometra od kraja juna pokazuju, naime, da samo 30 odsto građana Hrvatske veruje da je Unija još uvek najbolje rešenje, a čak 39 odsto više ne zna da li bi ulazak u tu integraciju za njihovu mladu i malu državu bio dobar ili ne bi. Takođe, broj onih koji misle da Evropa nije dobra za Hrvatsku premašuje 30 procenata.

Drugim rečima, podrška hrvatskih građana ulasku u EU na najnižem je nivou do sada, a malo je verovatno da se stanje za mesec dana leta moglo menjati u proevropsku korist.
Iako postoje razna i veoma oprečna tumačenja mogućnosti da Evropa, uprkos irskom izjašnjavanju, pronađe poseban način kojim bi samo Hrvatskoj, nakon zatvorenih vrata, otvorila prozor kroz koji bi se mogla provući u EU – čini se da je u samoj državi koja je godinama gotovo drhtala pred strogim pogledom iz Brisela, sve manje onih koji žele da evropski mladoženja konačno i službeno zaprosi hrvatsku devojku.

Priča o hrvatskoj želji ulaska u Evropu mogla bi se, tako, poistovetiti s ljubavnom pričom u kojoj su emocionalni ulozi bili posve neravnopravni. Iako je nesumnjivo da je Hrvatskoj, uistinu, ostalo još puno neučinjenog posla, teško je oteti se utisku kako je mladoženja iz sve nam dalje Evrope svojim kritičkim okom našoj udavači neprestano tražio mane. Pa iako je naša, još neisprošena devojka od početka bila spremnija na čekanje negoli na promenu frizure, odnosno uvođenje reda u državu prvenstveno po pitanju reforme pravosuđa i javne uprave, čini se da joj je čekanje malo dozlogrdilo.

Godinama servilno, po oceni građana često i preterano uslužno, da ne kažem sluganski, čekajući sudbonosno „da”, građani Hrvatske malo su se, izgleda, umorili.

Ne samo od haotične Evrope koja ni sama, već godinama, nije u stanju rešiti probleme u vlastitoj porodici, nego i od upornih pokušaja službenog Zagreba da svoju curu prikaže boljom nego što jeste, istovremeno pristajući na posve nepotrebne uslove. Naime, nipošto ne treba zanemariti činjenicu da je, uprkos poslovično kratkom pamćenju građana, odustajanje od primene Zaštićeno ekološko-ribolovnog pojasa u Hrvatskoj, generalno doživljeno kao ne samo nepotrebno udvaranje Evropi (tačnije, Sloveniji i Italiji), nego i kao nerazumljivi čin odustajanja od elementarnih nacionalnih interesa u korist nečega što će se, možda, jednog dana tek dogoditi.

Nema dileme da bi ulazak Hrvatske u Uniju sa sobom nužno doneo brojne dobre stvari, u prvom redu, za nadati se, doslednu primenu zakona, no ta je činjenica trenutno u drugom planu.

Nakon hapšenja Radovana Karadžića i evropskih pohvala Srbiji, ne čini se nemogućim da Evropa pronađe način pomoću kojeg bi te dve zemlje u Uniju mogle istovremeno, uprkos činjenici da je Hrvatska za taj valcer sigurno bolje pripremljena. No, tu se moramo zaustaviti na pitanju hrvatske diplomatije, definitivno i oduvek slabe hrvatske tačke, koja će uprkos Sanaderovim naporima i evropskim prijateljstvima, uvek zaostajati za umešnošću Srbije u vođenju spoljne politike. Tako bi se, na kraju moglo dogoditi da Hrvatska u Evropu ne uđe ni 2011. ne samo zato što bi evropska koncepcija mogla pasti na građanskom referendumu, nego i zato jer se Evropi sve vreme, umesto stvarnih pomaka nudi prevelik miraz.

novinarka iz Zagreba