Миран протест

Ко се прексиноћ затекао у центру Београда или испред телевизора, морао је јуче да се запита да ли више верује својим ушима или својим очима.

Уши су јуче чуле радикала Томислава Николића како тврди да је полиција припремала напад на учеснике митинга. „Ако полиција жели немире, ми не можемо то да спречимо”, објаснио је Николић.

Очи су прексиноћ виделе полицајце који мирно стоје у кордонима, обезбеђујући поједине локације и групу младића која из чиста мира јуриша ка њима, гађајући их чиме стигне.

Па су онда виделе полицију, која реагује на начин на који у сличним ситуацијама то чине и друге полиције у свету – комбинацијом сузавца и пендрека.

Е, сад, можда су полицајци заиста могли да, како је то Николић рекао прексиноћ, ту групу која је правила нереде изолују, да тих 150 хулигана потисну у другом смеру, уместо да их гурају ка мирним демонстрантима испред бине на Тргу Републике. Можда чак и намерно то нису урадили, да би, како рече Николић, једном за свагда рашчистили са СРС-ом.

Ипак, ако је лидер радикала у последња два дана говорио истину, само истину и ништа осим истине, онда мора бити да је Ивица Дачић за тај задатак лично бирао полицајце који не спадају у оних 95 одсто припадника МУП-а који су, како је рекао Николић, гласали за то да се промени власт у Србији.

И Николићев страначки колега Александар Вучић криви полицију за сукоб, напомињући да су радикали „све учинили да буде мирно”. Да ли су?

Или је, рецимо, обезбеђење радикала (најављивали су да ће имати 2.000 људи, међу којима и шампионе борилачких вештина) можда могло да пре почетка митинга обрати пажњу на те момке са обележјима навијачких група, који су се скупљали по ободима Трга Републике и сакривали лица мајицама и капуљачама. Можда су неки од тих шампиона могли да приђу навијачима, уљудно им се представе и замоле их да не праве инциденте, иначе...Иначе ће позвати полицију.

Не тврдим да би то спречило дивљање које је уследило, али би чињеница да се налазе између групе мајстора борилачких вештина и кордона полиције, а да ни једни ни други немају разумевања за паљење и демолирање града, можда деловала обесхрабрујуће на момке који су јуришали на све што им се нашло на путу.

Овако, изгредници су могли да помисле да уживају прећутну подршку организатора митинга, то јест радикала. И оних петнаестак хиљада окупљених. Можда је и полиција то помислила.

Истина, кад је почела туча Томислав Николић је са бине апеловао: „Немојте, децо, нисмо се због тога окупили вечерас”. Молио их је да скину капуљаче, јер „никога од нас није срамота што вечерас учествује на овом скупу”. Сигуран сам да је Николић био искрен када је то говорио.

Проблем је, међутим, што радикале није било срамота ни кад су прошле недеље учествовали на митинзима које су истим поводом (хапшење Радована Караџића) организовале маргиналне ултрадесничарске организације и на којима су се (вероватно исти) хулигани обрачунавали с полицијом, новинарима и кафанским инвентаром. Учешћем на тим митинзима и објашњењима да инциденте праве „Тадићеви провокатори”, практично су упутили насилницима позивницу на митинг који су прексиноћ сами организовали и који су замислили као миран протест.