​Ја сам глумац у две смене

Све муке окрените на радост – то би могао бити животни мото глумца Виктора Савића.

Члан је Позоришта „Бошко Буха”. Безмало је двадесет година у глумачком послу. Код њега се много тога вртело око фудбала, кошарке. Био је славни Милутинац у „Монтевидеу”, Виктор „кошаркаш”, фудбалер Чанчар у „М(ј)ешовитом браку”, па је променио фах – „постао” је политичар у „Будви на пјену од мора”.

Најављено је за јесен емитовање нове серије „Било једном у Србији” на РТС-у, е ту је Виктор Савић у лику Цонета, носиоца великих индустријских промена у Лесковцу.

Реч је о серији насталој према истоименом филму, са ауторским печатом Звонимира Шимунеца, у режији Петра Ристовског. Филм „Било једном у Србији” већ се увелико приказује у биоскопу.

– Прошлог лета смо снимали и филм и серију – каже наш саговорник.

 – Када је реч о серијама које се снимају упоредо са филмом, обично се мисли да су то неки заостали рестлови, али то није случај са „Било једном у Србији”. Видећете. У серији има много више догађаја и много више ликова. Драго ми је да је биоскопска публика лепо прихватила филм. То је топла људска прича са племенитим порукама; смештена је између два светска рата у Лесковцу, у којем се необичним сплетом околности догоди право чудо и изгради историја тог мало места са великим људима.

– Мој Цоне враћа се из Енглеске, где је видао своје ране, у оронули Лесковац. Знањем стеченим у Манчестеру, покреће текстилну индустрију. И кад год се нађе у блату, успева да се издигне и настави даље, што је заправо порука за све нас – истиче Савић којег су фасцинирали и Лесковац и околина...

– Предео око Лесковца је најлепши у Србији, а оно што је занимљиво, ми смо снимали на речици у којој живи врста воденог црва због кога је вода мека, а мекоћа те воде појефтињује производње вуне и зато је све кренуло из Лесковца. Вучјанка река је природно богатство и друга најмекша вода у Европи.

Код њега нема празног хода. Прошле године радило се у отежаним околностима због короне, али, каже, да никад није више путовао.

– Све се то догодило захваљујући емисији „Веслом кроз Србију”! Ето, постадох ја и телевизијски водитељ!

Није се много двоумио да ли да прихвати понуду Тамаре Грујић, ауторке „Радне акције”, укључене у реализацију еколошко-путописне емисије која је сваке суботе на ТВ Прва, у 13.00 сати. Спортски је тип, воли природу, воду. Акцију. Осим амброзије, на коју је алергичан, ниједне друге препреке није било. Како глумци воле пробе и написане текстове, овде је знао да ће бити импровизације. Додаје да је захваљујући емисији видео места у војвођанској равници за која никада раније није чуо, а само су четрдесетак минута вожње удаљена од Београда. Упознао је истрајне људе који се боре против загађења наших река и искрено се нада да је бар мало успео да подигне свест гледалаца о понашању у природи.

Сада, вели, имају још једног „кеца у рукаву”. Бициклом ће обилазити српске планине. У плану је нови серијал.

– Пешке је – наставља – превише споро, аутомобил и мотор су сувише брзи. Вожња бициклом је, по мом мишљењу, савршен начин путовања. Док се возите, удишете свеж ваздуху. Не само да гледате око себе, већ удишете мирисе природе. Можете да чујете мештане како разговарају или се довикују, да станете и поразговарате. Е, то је већ нешто… Путујући на сопствени погон најбоље се доживе предели по којима се крећете.

Ми, разуме се, највише причамо о телевизији и серијама, али недовољно знамо о његовом позоришном ангажману.

Почиње да нам набраја у којим представама игра сада:

– У „Бухи” то су: „Госпођа министарка”, „39 степеника”, „Робин Худ”, „Мачак у чизмама”. У „Театру на Брду” у представама „Мачка печена”, „Шећер је ситан, осим кад је коцка” и „Боинг-боинг”...

Питамо се да ли му се понекад догоди да заборави текст:

– Ја сам глумац „у две смене”, радим пре подне и увече, и то је нормално. Последњих година само текстове памтим, осим тога не могу ништа више да запамтим. Да ми сада јавите да је неком рођендан, рекао бих: „Океј! ” и за пет минута, ако се промени тема, више се тога не бих сетио. Истина, глума ми је донела много тога лепог. Зато сам и почео да се бавим овом професијом. Да бих могао да будем све и свашта – нинџа, спортиста, змај, легендарни Милутин Ивковић Милутинац, индустријалац...

Како му се догодио „Театар на Брду”?

– Случајно! На Чукарици није било позоришта.

Тако открисмо и да је попут свог индустријалца Цонета – предузимљив. Са глумцем Андријом Милошевићем и својом другарицом из детињства Александром Томић основао је 2018. године најмлађе позориште у Србији које данас озбиљно послује. На репертоару имају десет представа. Од првог априла радиће у пуном капацитету, укидају се епидемиолошке мере.

– Андрији, Александри и мени ништа не пада тешко. Ми смо и уметнички директори, и управници, и глумци. Велика је то одговорност. Никола Пејаковић у „Театру на Брду” режира две представе „Шећер је ситан, осим кад је коцка” и „Цело тело ту ме боли”, Предраг Стојменовић „Боинг-боинг”, Мирјана Карановић игра у „Петријином венцу”...