Од Вита Тауфера до Андраша Урбана

Почињемо рад на новим представама, као и копродукцијске пројекте договорене током пандемије са редитељима, партнерима и позориштима из региона и Европе. Већ у суботу увече, 2. априла на сцени „Љуба Тадић” биће изведена премијера представе „Чудо у Шаргану” Љубомира Симовића у режији Јагоша Марковића, са великом глумачком поделом. Наредног дана прославићемо 74. рођендан ЈДП-а и доделити годишње награде уметницима и сарадницима.

Овако Тамара Вучковић, директорка Југословенског драмског позоришта, најављује наредне дане у овом театру и у разговору за „Политику” говори и о осталима пројектима које ће ЈДП, чланица Европске уније позоришта, понудити својој публици.

‒ Почетком маја Вито Тауфер, словеначки редитељ, почиње режију представе „Краљ Едип” са Миланом Марићем у насловој улози. У мају и јуну очекује нас размена са Хрватским народним казалиштем из Загреба, затим са Словенским народним гледалишчем из Љубљане. Учествоваћемо у великом пројекту Европске уније позоришта у коме се удружује 14 великих театарских кућа. У том циклусу од годину дана реализоваће се седам копродукција, а све те представе биће изведене на фестивалу у Португалији почетком 2023. године. ЈДП улази у копродукцију са Националним театром Каталоније из Барселоне са представом „Ватре” Маргерит Јурсенар, коју ће режирати Карме Портачели. Почетак рада очекује се у јуну са српским и шпанским глумцима. Редитељ Андраш Урбан почетком септембра ће први пут режирати у ЈДП-у ‒ открива Тамара Вучковић.

Током протеклог периода имали сте бројне онлајн састанке са својим иностраним партнерима?

Пре пандемије су наши састанци били углавном „уживо”, што је ипак било ретко јер се на састанке морало путовати из разних европских земаља. Током протекле две године, онлајн састанци су омогућили много живљу и редовнију комуникацију, и то је једна добра последица пандемије. Ипак, радујемо се новим сусретима. ЈДП ће у јуну бити домаћин скупштине Европске уније позоришта, прве скуштине која ће бити одржана уживо после две године.

Како се наш, често оспоравани, српски позоришни модел показао у овим „посебним” временима?

Показало се да репертоарски модел позоришта, која су на буџету, успева много лакше да преброди проблеме у околностима које је наметнула пандемија. Познато је да су бројне институције културе у свету имале велике проблеме. Неке су угасиле читаве пројекте јер нису могле да окупе уметнике са којима су сарађивале, неке су потпуно зауставиле рад, јер је све ово предуго трајало. Била сам учесник многих конференција које су се бавиле разликама у системима позоришних, али и других институција. Чињеница је да је овај наш репертоарски модел, иако можда није савршен и захтева неопходна побољшања, успео да преживи. Успели смо, захваљајући граду Београду и Секретријату за културу, да очувамо позориште и продукцију, а самим тим и публику. Сви заједно суочавали смо се са неочекиваним ситуацијама нама непознатим.

Као, на пример…?

Кад смо поново почели да изводимо представе, морали смо, на пример, да уведемо обавезно тестирање глумаца и целе екипе пред сваку представу. Једина мера заштите сваког глумца била је здравље и негативан тест других глумаца, јер глумци не могу да носе маске и држе дистанцу. Јако нам је била важна готово свакодневна сарадња са институтом „Батут” и „Торлаком”, и помоћ лекара из ковид болница и Завода за биоциде који је редовно вршио тестирања. Стална промена околности и резултата тестирања захтевали су флексибилно руковођење, није увек било лако донети одлуке, било је честих отказивања представа, одлагања проба. Публика је имала разумевања.

 Нисте заборавили ни младе уметнике. ЈДП и тек стасали глумци, какав је то спој?

Представа „Мој муж” коју је режирала Јована Томић у којој играју најмлађе чланице ЈДП-а Сања Марковић и Јована Беловић изузетно је успешна и врло гледана. Радили смо представу „Београдска трилогија” у режији Ивана Вање Алача, која се врло успешно игра. Примили смо и нове глумце Миодрага Драгичевића, Алексеја Бјелогрлића и Јоакима Тасића. Радили смо пројекат са Талија театром из Хамбурга под вођством Јоване Томић и Игора Коруге, који је почео пре пандемије. Било је предвиђено да сви млади уметници који учествују у том пројекту буду представљени у Берлину, али због ковида то није било могуће, па је сусрет младих уметника одржан онлајн. Недавно су на нашој сцени „Љуба Тадић” гостовали студенти новосадске академије са комадом Тене Штивичић „Три зиме” у режији Јасне Ђуричић и продукцији позоришта „Промена”.

Истрајавали сте и на споју традиције и надолазеће енергије, што се огледало у представи „Загреб‒Београд виа Сарајево”?

Ту представу подржало је Министарство културе Републике Србије у години када је обележено шест деценија откако је Иво Андрић добио Нобелову награду. У овој представи окупили смо младе и старије чланове ансамбла. Пројекат „И ја волим позориште” који радимо од 2013. године је и даље актуелан, а подразумева долазак деце средњошколског узраста на наше представе, разговоре са уметницима после представа и обилазак оних делова позоришта која нису видљива публици. Уједно, поносни смо на плакате које за ЈДП ради Мирко Илић, велики светски дизајнер захваљујући коме су се наши плакати нашли на разним светским изложбама и публикацијама, а последња вест је да ће наћи своје место и у Музеју дизајна у Минхену.

 После овог двогодишњег пандемијског искуства, чине ли вам се ваши планови реалним?

 Пандемија очигледно има успоне и падове и непредвидиву динамику. Надамо се да је при крају и да ћемо моћи да радимо без ограничења. Нажалост, појављује се нова претња, рат је у Европи, то доноси још већу забринутост. У овом споју незавршене пандемије и претње рата, мир се намеће као императив.