Ко су били Егнерови шефови

Старо правно начело да нико није крив док се то не докаже важи и у случају Петера Егнера, осумњиченог у САД за саучесништво у убиству више од 17.000 Срба, Јевреја, Рома и политичких противника нацизма током Другог светског рата, у логору Сајмиште и на стратишу у Јајинцима. Егнер пориче учешће у масовном злочину, не каје се и не осећа се кривим, мада признаје да је нацистичким војним формацијама приступио добровољно и да је у Београду од 1941. до 1943. радио за полицију Трећег рајха. Тврди да није знао да то значи припадност Гестапоу.

Сада је по београдским и српским архивима у току нека врста ударничке радне акције, трага се за доказима који би се могли употребити у процесу против Егнера, будући да је Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије саопштило да ће тражити његово изручење из САД како би му било суђено у Београду.  

У целој тој ствари неће шкодити опрез и подсећање на раније судске фарсе са Андријом Артуковићем и Динком Шакићем, на процесима у Загребу 1986. и 1998. године. Обојица су ослобођени оптужби за геноцид почињен у усташкој НДХ, Хитлеровој сателитској творевини, и осуђени су због појединачних злочина.

Остарелим Артуковићу и Шакићу, који је недавно умро, пресуде су омогућиле да последње године живота проведу под лекарском и сваком другом бригом, тако да им није фалило „ни и од тице млека”.

Хоће ли тако „лоше” проћи и Петер Егнер, витални 86-годишњак, нациста који се скрасио у САД од 1960. године, уколико на некаквом претпостављеном процесу у Србији буде осуђен?

Пуковник СС немачке окупационе полиције Емануел Шефер, руководилац гестаповске акције за геноцидно уништавање Срба, Јевреја и Рома, као и противника Трећег рајха у окупираној Србији, о чијим злочинима постоји брдо доказа, на суђењу организованом у Немачкој, у Келну, био је осуђен на шест и по година затвора. Упркос томе што је Југославија доставила доказе о његовој директној одговорности за усмрћивање 6.280 жена и деце Јевреја који су из логора Сајмиште пребацивани покретним гасним коморама на стратиште у Јајинцима. Управо је Шефер 8. јуна 1942. године обавестио своју централу да у Србији више не постоји „јеврејско питање”.

Југославија је ставила Шефера на листу ратних злочинаца, али је он избегао овдашњој правди, нашавши је пред судом у Келну.

Ипак је у Београду суђено његовом шефу, СС генералу Аугусту Мајснеру, највишем немачком функционеру СС-а и укупног нацистичког обавештајно-безбедносног комплекса (Гестапо, СД, полиција поретка) у окупираној Србији.

„Сваки мртав Србин добитак је за Рајх”, тврдио је Мајснер који није могао да спава ,,доклегод још има живих Срба између 18. и 60. године”.

Окорели нациста, истински крволок, Мајснер је смењен са злочиначке функције у Београду тек у априлу 1944, а пред војном истрагом у Београду нашао се после две године. Осуђен је на смрт 22. децембра 1946. године, за разлику од свог потчињеног, одбеглог пуковника Шефера.

На листи најтежих нацистичких злочинаца у окупираној Србији стоје имена двојице команданата логора Сајмиште, СС потпоручника Херберта Андорфера и СС подофицира, потом СС потпоручника Едгара Енгеа. Први је био командант логора Сајмиште, а други његов помоћник.

Андорфер је као непосредни организатор, сваког дана, осим недељом, лично пратио покретну гасну комору од Сајмишта до стратишта Јајинци, пошто би несрећним жртвама, јеврејским мајкама с њиховом децом, претходно говорио да ће отпутовати у Румунију или у Пољску, где их чека бољи живот. Чак им је штампао и летке о знатно лакшим условима живота у тим тобожњим сабириштима за Јевреје, да би потом надгледао утрпавање лешева нејачи и њихових мајки у јајиначке гробнице.

У покретној дешегупки је уз Андорфера често био и његов заменик Енге, који је повремено замењивао шефа и надзирао ток егзекуције. У једном документу из 1943. Енгеа је неки гестаповац (контролор „Аугуста”) идентификовао као „Џелата” који је ,,извршио највећи део стрељања у Јајинцима”.

Нацистички злочинац Андорфер, командант логора Сајмиште, стигао је пред аустријски суд 1967. године, под оптужбом за саучесништво у убијању Јевреја у том логору. Бранио се тврдећи да је саосећао са жртвама, да су убице издавале наређења за писаћим столом, да он није конструисао покретну гасну комору, нити је лично пуштао отровни гас који је усмртио 6.280 људи. Осуђен је на две и по године затвора, а умро је пре неколико месеци.

Његов заменик, Едгард Енге, изведен је пред суд у Штутгарту у јуну 1968. године, 23 године по окончању Другог светског рата. Упркос свим изнетим доказима, укључујући изјаве непосредних сведока његових злочина, „Џелат” је проглашен невиним.