Оживели скупови филателиста

Љиљана Миљковић свој радни век провела је у пошти с писмима и маркама. Тако је почела и да их сакупља, слаже у албуме и излаже. Редовно долази на скупове најпознатијих српских филателиста који су се годинама одржавали на београдској Славији, а од пре шест месеци у приземљу хотела „Нобел” у Вишеградској улици. Затекли смо је међу петнаестак колега за једним од столова с хиљадама поштанских марки на којима су приказани мотиви птица, лептира, историјских догађаја, као што је била Прва конференција несврстаних у Београду 1961. године. Има ту и наређаних табачића с иконама светаца, ношњама народа и народности Југославије, Титових портрета, цвећа, слика Дубровника, портрета Људевита Гаја, Вука, Његоша, Доситеја.

Са сваким новим листом смењују се епохе, историја, политика, биологија.

Кинези и Јапанци на нашим изложбама

Љиљана каже да је пуно научила сакупљајући марке, упознала је и најразличитије врсте биљака, птица и других животиња, научила чак и њихове латинске називе, успут покушавала да и младе приволи филателији, али јој је овај задатак, признаје, слабије ишао. Млади су везани за своје иконице и апликације на мобилним телефонима, за друштвене мреже, лајкују и шерују – слабо их занима сакупљање шарених папирића, који су се у прошлости лепили на коверте.

– Не, ни мог сина то не интересује. А у комшилуку сам поделила деци више албума да би заволели филателију, али нико није наставио да сакупља марке. Сада се интересовање за овај хоби пренело на Далеки исток. Пре двадесет година навраћали су на наше скупове туристи из Европе и дипломате из Београда, а последњих година, док није почела пандемија короне, најчешћи посетиоци били су Кинези и Јапанци који су куповали наше збирке или само примерке.

Љиљана Миљковић је једина жена коју смо затекли на редовном недељном скупу у „Нобелу”. Њене колеге су генерација која је на измаку шесте деценије или је ушла у седму. Просек година је око шездесет, а некада је био четрдесетак. Но, искусни филателисти и колекционари се не предају. Разговор међу њима је жив, интересовање је слаба реч, пре би се могло рећи пасија, која према филателији не јењава. Чак је и јача него раније, јер их је период пандемије раставио на више месеци. Контакти су се одржавали преко интернета, а сада су поново пуни планова и већ се спремају за путовања у друге градове у Србији и у иностранство на међународне изложбе.

Њихове животне приче врло су сличне, бар када је реч о омиљеном хобију којим су почели да се баве пре четрдесет и више година. Драгиша Вељковић ближи се стажу од пет деценија „друговања” с поштанским маркама. До сада је сакупио око два милиона, које је наслагао у око петсто албума.

– Велика је то прича за мене, пуно ми значи. Не знам ни колико сам свега тога сакупио, не могу ни да израчунам, али лепо је када понесем своје албуме и путујем на наше скупове од Новог Сада до Ниша. Бар десетак пута током године. Због короне били смо везани за куће, али надам се да ћу ове године бити активан као некада – каже Вељковић кога највише обрадује кад види родитеља с дететом да је посетио изложбу. Деци обавезно поклони понеку марку, јер жели да овај хоби настави своју богату традицију.

У својој збирци има доста марака које на различите начине илуструју наше поднебље, али и колекцију немачких марака све до њеног уједињења. Цене варирају, има и јефтиних од двадесетак динара, али могу да буду и много, много веће. Интересантно је да су марке с грешком скупље и до десет пута, јер су ређе. А грешка, каже овај колекционар, може бити и једва приметна, обично се ради о боји која је блеђа или тамнија у неком детаљу од уобичајене.

Култура сакупљања је и даље развијена и популарна у свету, осим разгледница, таксених и поштанских марки, старих писама, архивираних списа, сведочанстава, што све спада у домен филателије, неко сакупља уметничке слике, неко значке, ордење.

И поштанске марке, по мишљењу филателиста, спадају у уметност, а теме којима се баве више су него занимљиве. То може бити и индустрија, железница, електрификација, спорт, владари, политика, па чак и космос. Од наших владара на маркама су представљени сви, од кнеза Михаила до Јосипа Броза Тита. У Енглеској је правило да се на свакој марки, у углу, као детаљ, представи краљица, обичаји су различити од земље до земље.

Значајна су и писма која с астронаутима одлазе у васиону и с њима се враћају на планету Земљу као неупоредиво вреднији артефакти и завршавају у приватним збиркама и музејима по астрономским ценама.

Пажњу су нам привукли и албуми искусног колекционара Милана Јанковића који у својим збиркама има пуно тога. Од писама исписаних краснописом из средине 19. века до савремених колекција као што је она из 2017. године с ликовима глумаца од Драгана Гаге Николића, Ружице Сокић до Бате Стојковића, Бате Тодоровића, Mарије Црнобори или серије посвећене Светском првенству 2010. године у Јужној Африци.

Преживеће упркос дигиталном добу

Имала је пошта и искушења, па је тако у време куге свако писмо чишћено и кађено како не би преносило болест, тада се није знало да се ова пошаст не преноси папиром. Карантин је био смештен у Земуну, на граници Србије и Аустроугарске. И у време почетка короне неки су били сумњичави према папиру, али су те сумње брзо одагнане, али је изолација дуго трајала и комуникација међу филателистима одржавана је преко друштвених мрежа.

Ипак, хоће ли дигиталне комуникације угрозити филателију? На први поглед делује као да хоће јер сада се уместо писама поруке шаљу вајбером, СМС-ом, воцапом, фејсом. Међутим, наши саговорници кажу да није баш тако. Интернет је повећао онлајн наруџбине, брза пошта има пуно посла, а свака пошиљка мора имати и неки коверат, па одговор није тешко назрети. Филателија ће мењати облике, али ће сигурно и даље наставити да траје и обогаћује своју историју. Још само да се и млади у међувремену придруже.

Светска изложба у Будимпешти

На Светској изложби филателиста, која ће се одржати од 31. марта до 3. априла, учествоваће и више наших врхунских излагача са шест вредних збирки. Један од њих је и Предраг Антић Цуки, познати хроничар јагодинске и српске баштине. Његове колекције нашле су се међу највреднијим збиркама у Златној едицији коју је издала немачка држава. Реч је о збирци филателије Кнежевине Србије која обухвата период од турског хатишерифа о самосталности па до Краљевине Србије 1882. године. У Будимпешти ће бити представљена и збирка Краљевина Србија кроз поштанске марке. Иначе ове две збирке спадају у врх светске филателије и добиле су бројне награде на међународним изложбама. С Антићем у Будимпешту путују и Александар Крстић, Влада Милић, Зоран Степановић, Богдан Петровић и други, тако да ће наша репрезентација на овој изложби бити у својој најбољој постави. Савез филателиста Србије може да се подичи бројним светским наградама и признањима у више земаља света.

Српске марке, цењене и тражене

Никола Љубичић, председник филателиста Србије износи и једно занимљиво запажање о српској филателији:

– Наше марке су вредне јер ми немамо традицију да чувамо предмете, ствари за успомене, па тако и у филателији, нисмо много тога сачували, а оно што је остало самим тим добија на вредности. Уз то, због малих тиража, наше поштанске марке спадају у светску реткост у филателији.

Љубичићеви омиљени поштански мотиви везани су за град Ужице.

Кнез Милан за 70.000 евра

Највредније марке продају се на светским аукцијама. Рекордер на светској берзи је илустрација Британске Гвајане која је продата за осам милиона евра, а најскупља наша поштанска марка је портрет кнеза Милана која се за 70.000 евра нашла у италијанској збирци. Пошто је оно најраритетније већ у збиркама и поштанским музејима, није много тога остало скупоценог за берзу. Али колекционари могу да купе акције највреднијих примерака, па тако и деонице поменуте марке с цртежом Британске Гвајане и постану њени сувласници, каже Никола Љубичић, који се налази на челу Савеза филателиста Србије.

Почело од кнеза Михаила

Мало историје уноси у наш разговор филателиста Милан Јанковић.

Србија је прву марку издала давне 1866. године и по томе смо као држава на 23. месту на свету. Србија је и један од оснивача Светског поштанског савеза 1874. године, каже Јанковић који у својој збирци има и сачувано приватно писмо из 1852. године и шест година млађе с воденим жигом послато из Смедерева Окружном суду у Београду.