Духовни светионик у Дубу

Дуб – На невеликој заравни опасаној шумом, изнад бајинобаштанског села Дуба, склоњена од главног пута и погледа, броји столећа црква брвнара. Вредан споменик народног неимарства, дело градитеља Осаћана, подигнута у доба турске владавине нашим просторима. А недоумица је када – према неким записима 1828. године, према другим још раније, крајем 18. века.

– Ову недоумицу делимично решава списак новосаграђених храмова у кнежинама које је кнез Милош тражио од старешина нахија. У извештају достављеном кнезу 1832. записано је да је у Соколској нахији Храм Светог Вазнесења Христовог у Дубу подигнут 1792. Ако претпоставимо да ова црква није страдала у устаничким борбама почетком 19. века, о чему нема писаних трагова, онда је извесно да је та „мала од дрвета начињена церква” она коју је 1826. видео Јоаким Вујић. Дакле, овај храм је две године касније знатно обновљен, а после три деценије проширен тремом и кров му је покривен ситним клисом.

Овако о историјату те дрвене богомоље пише историчар уметности Драгиша Милосављевић у лане објављеном другом издању књиге „Црква брвнара у Дубу”, чији су издавачи ужички Народни музеј и удружење „Центар за природне алтернативе” из Дуба. Чита се ту да је дупска богомоља „један од најоригиналнијих градитељских и естетских образаца дрвених цркава код нас, по неким решењима готово без премца у народном градитељству”, дело непознатих протомајстора (по предању то су осаћански неимари Живковићи), те да су у њој разноврсне иконе и вешто изрезбарене царске двери.

– Својом архитектуром и садржајем црква брвнара у Дубу тешко да би била увршћена у споменичко наслеђе у којем доминирају сјај и раскош. Ова грађевина има пре свега етнолошка обележја: аутентичан градитељски образац, скромну ризницу и неопходни црквени мобилијар. Али њена духовна и културна улога је значајна, посебно у времену када је царска лавра у Рачи, недалеко од Дуба, била у рушевинама или често мета осветничких хорди. Дупска богомоља преузимала је духовну улогу на овом граничном подручју где је требало сачувати српски етнос – пише аутор књиге. Потом додаје:

– Она је била састајалиште, у време сабора и црквених слава собрашице и шатре биле су испуњене мештанима и намерницима који су долазили на причест и поклоњење. Нажалост, касније, посебно у послератном периоду, заборављена је и готово осуђена на пуко истрајавање. Њену судбину као да је превидео умни владика Николај Велимировић, који је пред Други светски рат извршио освећење нове зидане богомоље у Дубу. Он се, кажу, покајао што је дозволио градњу нове цркве, пошто је спознао лепоту старог дрвеног храма, грађеног снагом и умећем осаћанског неимарског духа.

Осаћани су у давна времена широм Србије градили бројне богомоље које, на срећу, и данас истрајавају, многе у дослуху с природом. Почетком 19. века тим неимарима из Осата у источној Босни, након што би скелом прешли Дрину, оближњи манастир Рача био је успутна станица, с које су сваког пролећа полазили у групама на градитељске радове по Србији.

Заслуге летописца Миленка Дамљановића

Пишући о повести цркве брвнаре у Дубу, историчар уметности Драгиша Милосављевић издваја једну личност као посебно заслужну што се овде ипак сачувало готово све што је постојало од времена градњи и обнова.

То је свештенојереј Миленко Дамљановић, службеник ове цркве, који је у педесетим годинама 20. века пред налетом агитпроповаца и атеиста спасавао и склањао мобилијар и иконе, бележио податке, памтио догађаје, састављајући једну целину која се данас зове „Летопис цркве дупске”, са значајним подацима о прошлости храма и целе парохије, судбини дупских свештенојереја и службеника у дугом временском распону, њиховом досељавању и духовној вези с монасима из Раче.