Фенси левица и заветна десница

Основно обележје управо одржаних избора је друга узастопна победа актуелног председника у првом кругу са освојених готово 60 одсто гласова. Истовремено, на парламентарним изборима владајућа странка – мада није освојила апсолутну већину, освојила је преко три пута више гласова од другопласиране која је истовремено и најјача опозициона странка.

Представници владајуће странке сматрају да је то последица преданог рада и резултата које грађани знају да препознају и вреднују. Део опозиције, пак, тврди да је то последица медијске надмоћи и манипулације, притисака владајуће страначке машинерије и најпосле изборних неправилности. Ови шаблонски одговори можда могу да задовоље партијско чланство, али тешко да дају комплетну слику.

Они који тврде да је победа резултат минулог рада, морали би да прихвате и оцену да је опадање броја гласача, ма где да су нестали, такође последица исте ствари. Ко затвара очи пред том чињеницом мораће још јаче да стегне капке на следећим изборима.

То уосталом није ништа ново. У великим странкама клијентелизам је „нормална” појава. Он штити разне „мангупе” од партијске метле и допушта им, када осете да су довољно ојачали да раде, пре свега, у сопственом, а мање у страначком и јавном интересу. Што је странка дуже на власти тај варљиви осећај незаменљивости уљуљкује појединце у сан у којем не разликују сневано од стварног.

С друге стране, опозиционе странке замајавају своје бирачко тело предимензионираним причама о разним неправдама с којима се опозиција суочава на изборима. С тим у вези фантастично је одсуство било какве самокритичности, способности да се реално сагледа друштвена стварност, па чак и инвентивности да се смисли убедљивији алиби за лоше резултате и изневерена очекивања. Ко памти „деведесете” сетиће се опозиционог наратива који се није променио ни за јоту, осим што сада има много мање реалног основа.

У то бунило опозиција тоне све дубље. То најбоље илуструју протести у којима се тражи јавно пребројавање гласова на београдским изборима. Укратко, две коалиције које заједно нису освојиле ни трећину гласова (21,.3+10,8) у граду у којем су најављивале победу, сада траже понављање избора на одређеним местима како би се омогућило да листа „Ајмо људи” пређе цензус и тако освоји четири мандата. Циљ је да се доведе у питање тањушна већина коју је напабирчила актуелна владајућа коалиција.

Најлуђе од свега је што се та замисао промовише под слоганом „за поштовање изборне воље грађана”, док се њена нескривена намера огледа у тежњи да се та воља промени, односно да се на чело тако замишљене „нове власти” постави странка која је добила два пута мање гласова од оне која је наводно узурпирала ту вољу.

Да ствар буде луђа у том заплету кључну, мада епизодну, улогу има листа Ајмо људи, коју су они које се сада боре за њене интересе, у кампањи оптуживали за „издају”. И не само то, читаво дугогодишње замешатељство око растакања ДС-а је и почело сукобом Драгана Ђиласа и Бориса Тадића. Ако је Тадић икада помислио да ће га Ђилас „правити од блата” сада му се та жеља вероватно испунила.

Слична ствар је и са рачуном у којем „крчмар” сабира и 13 одсто гласова које су освојили НАДА, Двери и Заветници (а приде и гласове листа које су остале испод цензуса). Колико год такав конгломерат деловао невероватно, неко ко има машински ум може да га замисли. Ако уз то има следбенике заробљеног ума могао би чак и да покуша да га оствари. Уосталом незамисливо делује и изградња пирамида па су изграђене. Сасвим је друго питање чему су служиле и колико су коштале. Преузимање контроле над управом Београда вероватно би вишеструко премашило трошкове преузимања управе над Саутемптоном.

Но, то није крај чудима. Главни помагач у тој борби је коалиција „Морамо”. Лудост се састоји у томе што би, у равноправним условима, управо коалиција „Морамо” остварила много бољи резултат од ВЈ–УПБ. Овако, „Морамо”, која је остала у медијској и пропагандној сенци сада прати странку која ју је засенила, а која је програмски од ње удаљена подједнако као и владајућа странка.

Најзад, коалицији УПБ је требало пет година да се састави, а сада се очекује да за неколико дана успостави ред у још хетерогенијој групи.

Укратко, операција којом би, ВЈ–УПБ да са двадесет посто подршке освојили власт у Београду захтева огромну мобилизацију и манипулацију и још већа финансијска средства. Слично се догодило само 1944. али су комунисти тада имали подршку тенкова Црвене армије.

Било би свакако боље поновити изборе у читавом граду него доћи у ситуацију да власт формирају непринципијелне коалиције и странке које не могу да пређу нормалан цензус од пет посто.

Интересантно је, међутим, да упркос свему постоје они који верују у остваривост овакве замисли. Истина, већи део обичног света дистанцира се од ових планова – неки тихо, неки уз осећај да су преварени јер су позивани на узалудан посао. Постоје, међутим, и они који сматрају да је власт могуће преузети само на улици са или без подршке Црвене или неке друге армије. Ти екстремни елементи свој револуционарни елан правдају левичарском идеологијом, али није јасно до које мере су стварно спремни да се за њу жртвују.

С друге стране, без, много помпе, у први план су испливали десничари. Три странке које су популарност стекле залагањем за традиционалне и породичне вредности, одбрану националних интереса, Косова и Метохије, па чак и залагањем за обнављање монархије постале су значајан политички фактор. Ниједна од њих се не залаже за насилно преузимање власти те у том смислу нису екстремне, али несумњиво заузимају крајње десну позицију.

Радикализација на политичком спектру и расцеп на два пола које чине, с једне стране, „заветна” – заветом према косовском миту инспирисана десница и, с друге стране, „хипстерска”, односно фенси левица – више забринута за универзална људска права и флору и фауну него за конкретна радничка права, сада се тек назире. Под неизмењеним околностима у догледној будућности управо би ове групе могле заузети централно место на политичком пољу. То ће зависити понајвише од глобалних токова и места које у њима буде имала наша земља, али и од способности тренутно доминантних политичких актера – како оних на власти тако и оних у опозицији, да реално процене ова кретања и самокритички сагледају своје место и улогу у њима.

Професор Филозофског факултета у Београду