Fensi levica i zavetna desnica

Osnovno obeležje upravo održanih izbora je druga uzastopna pobeda aktuelnog predsednika u prvom krugu sa osvojenih gotovo 60 odsto glasova. Istovremeno, na parlamentarnim izborima vladajuća stranka – mada nije osvojila apsolutnu većinu, osvojila je preko tri puta više glasova od drugoplasirane koja je istovremeno i najjača opoziciona stranka.

Predstavnici vladajuće stranke smatraju da je to posledica predanog rada i rezultata koje građani znaju da prepoznaju i vrednuju. Deo opozicije, pak, tvrdi da je to posledica medijske nadmoći i manipulacije, pritisaka vladajuće stranačke mašinerije i najposle izbornih nepravilnosti. Ovi šablonski odgovori možda mogu da zadovolje partijsko članstvo, ali teško da daju kompletnu sliku.

Oni koji tvrde da je pobeda rezultat minulog rada, morali bi da prihvate i ocenu da je opadanje broja glasača, ma gde da su nestali, takođe posledica iste stvari. Ko zatvara oči pred tom činjenicom moraće još jače da stegne kapke na sledećim izborima.

To uostalom nije ništa novo. U velikim strankama klijentelizam je „normalna” pojava. On štiti razne „mangupe” od partijske metle i dopušta im, kada osete da su dovoljno ojačali da rade, pre svega, u sopstvenom, a manje u stranačkom i javnom interesu. Što je stranka duže na vlasti taj varljivi osećaj nezamenljivosti uljuljkuje pojedince u san u kojem ne razlikuju snevano od stvarnog.

S druge strane, opozicione stranke zamajavaju svoje biračko telo predimenzioniranim pričama o raznim nepravdama s kojima se opozicija suočava na izborima. S tim u vezi fantastično je odsustvo bilo kakve samokritičnosti, sposobnosti da se realno sagleda društvena stvarnost, pa čak i inventivnosti da se smisli ubedljiviji alibi za loše rezultate i izneverena očekivanja. Ko pamti „devedesete” setiće se opozicionog narativa koji se nije promenio ni za jotu, osim što sada ima mnogo manje realnog osnova.

U to bunilo opozicija tone sve dublje. To najbolje ilustruju protesti u kojima se traži javno prebrojavanje glasova na beogradskim izborima. Ukratko, dve koalicije koje zajedno nisu osvojile ni trećinu glasova (21,.3+10,8) u gradu u kojem su najavljivale pobedu, sada traže ponavljanje izbora na određenim mestima kako bi se omogućilo da lista „Ajmo ljudi” pređe cenzus i tako osvoji četiri mandata. Cilj je da se dovede u pitanje tanjušna većina koju je napabirčila aktuelna vladajuća koalicija.

Najluđe od svega je što se ta zamisao promoviše pod sloganom „za poštovanje izborne volje građana”, dok se njena neskrivena namera ogleda u težnji da se ta volja promeni, odnosno da se na čelo tako zamišljene „nove vlasti” postavi stranka koja je dobila dva puta manje glasova od one koja je navodno uzurpirala tu volju.

Da stvar bude luđa u tom zapletu ključnu, mada epizodnu, ulogu ima lista Ajmo ljudi, koju su oni koje se sada bore za njene interese, u kampanji optuživali za „izdaju”. I ne samo to, čitavo dugogodišnje zamešateljstvo oko rastakanja DS-a je i počelo sukobom Dragana Đilasa i Borisa Tadića. Ako je Tadić ikada pomislio da će ga Đilas „praviti od blata” sada mu se ta želja verovatno ispunila.

Slična stvar je i sa računom u kojem „krčmar” sabira i 13 odsto glasova koje su osvojili NADA, Dveri i Zavetnici (a pride i glasove lista koje su ostale ispod cenzusa). Koliko god takav konglomerat delovao neverovatno, neko ko ima mašinski um može da ga zamisli. Ako uz to ima sledbenike zarobljenog uma mogao bi čak i da pokuša da ga ostvari. Uostalom nezamislivo deluje i izgradnja piramida pa su izgrađene. Sasvim je drugo pitanje čemu su služile i koliko su koštale. Preuzimanje kontrole nad upravom Beograda verovatno bi višestruko premašilo troškove preuzimanja uprave nad Sautemptonom.

No, to nije kraj čudima. Glavni pomagač u toj borbi je koalicija „Moramo”. Ludost se sastoji u tome što bi, u ravnopravnim uslovima, upravo koalicija „Moramo” ostvarila mnogo bolji rezultat od VJ–UPB. Ovako, „Moramo”, koja je ostala u medijskoj i propagandnoj senci sada prati stranku koja ju je zasenila, a koja je programski od nje udaljena podjednako kao i vladajuća stranka.

Najzad, koaliciji UPB je trebalo pet godina da se sastavi, a sada se očekuje da za nekoliko dana uspostavi red u još heterogenijoj grupi.

Ukratko, operacija kojom bi, VJ–UPB da sa dvadeset posto podrške osvojili vlast u Beogradu zahteva ogromnu mobilizaciju i manipulaciju i još veća finansijska sredstva. Slično se dogodilo samo 1944. ali su komunisti tada imali podršku tenkova Crvene armije.

Bilo bi svakako bolje ponoviti izbore u čitavom gradu nego doći u situaciju da vlast formiraju neprincipijelne koalicije i stranke koje ne mogu da pređu normalan cenzus od pet posto.

Interesantno je, međutim, da uprkos svemu postoje oni koji veruju u ostvarivost ovakve zamisli. Istina, veći deo običnog sveta distancira se od ovih planova – neki tiho, neki uz osećaj da su prevareni jer su pozivani na uzaludan posao. Postoje, međutim, i oni koji smatraju da je vlast moguće preuzeti samo na ulici sa ili bez podrške Crvene ili neke druge armije. Ti ekstremni elementi svoj revolucionarni elan pravdaju levičarskom ideologijom, ali nije jasno do koje mere su stvarno spremni da se za nju žrtvuju.

S druge strane, bez, mnogo pompe, u prvi plan su isplivali desničari. Tri stranke koje su popularnost stekle zalaganjem za tradicionalne i porodične vrednosti, odbranu nacionalnih interesa, Kosova i Metohije, pa čak i zalaganjem za obnavljanje monarhije postale su značajan politički faktor. Nijedna od njih se ne zalaže za nasilno preuzimanje vlasti te u tom smislu nisu ekstremne, ali nesumnjivo zauzimaju krajnje desnu poziciju.

Radikalizacija na političkom spektru i rascep na dva pola koje čine, s jedne strane, „zavetna” – zavetom prema kosovskom mitu inspirisana desnica i, s druge strane, „hipsterska”, odnosno fensi levica – više zabrinuta za univerzalna ljudska prava i floru i faunu nego za konkretna radnička prava, sada se tek nazire. Pod neizmenjenim okolnostima u doglednoj budućnosti upravo bi ove grupe mogle zauzeti centralno mesto na političkom polju. To će zavisiti ponajviše od globalnih tokova i mesta koje u njima bude imala naša zemlja, ali i od sposobnosti trenutno dominantnih političkih aktera – kako onih na vlasti tako i onih u opoziciji, da realno procene ova kretanja i samokritički sagledaju svoje mesto i ulogu u njima.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu