Брутални навијачи у украјинској трагедији

Сва дешавања око нас, чији смо учесници или посматрачи, толико нас не додирују као да се то дешава у неком париском локалу, у неко глуво доба ноћи, у чему практично учествују сви и нико.

Учествују сви у навијачким страстима, ови за Русе, а они за Украјинце, док су трећи – важни „кловнови” од којих се очекује спасење.

Ови што су за Русе потежу за политичком оправданошћу тумачећи страх Руса од присуства НАТО-а који ће за неколико минута из близине сигурно поентирати и Русију претворити у прах и пепео, те су ови „пепељасти” први потегнули своје моћи доказујући на комшијама силу, чију ће снагу сви осетити уколико се огласе било каквим изјавама, а недајбоже мешањем.

Навијачи за Украјину баратају правним регулативима које очигледно никог не обавезују, те спочитавају да је Украјина самостална земља, чланица УН, која без кривице доживљава ово што гледамо, наводећи хладне статистичке податке који ће тобож покренути Европу и НАТО у одлучну битку.

Трећи, они најгори, све време охрабрују једну или другу страну приписујући својим телефонским разговорима могућност да зауставе ово што ми обични људи називамо општом трагедијом.

Стидим се сваке теорије о постанку цивилизације која за продукт има оваквог човека, овакве људе, овакав свет, заслепљен пороком, егоизмом, дволичношћу, саткан од мржње, грамзивости и лажи. Стидим се себе што након 36 дана у својој дневној соби гледам ужас и после тога одлазим на спавање као да се ништа не догађа неким људима које сам управо гледао у покретним сликама, како пате држећи дечицу за промрзле руке или придржавајући старицу да стоји усправно и одлазе у непознато. Стидим се помисли да размишљам о праву Руса, о праву Америке, НАТО-а, Европе, стидим се свих који себи дају то право, уместо да узвицима са свих прозора и врата на свету сваке вечери тражимо од наведених да разговарају, а не да пуцају.

Стидим се због оних дечјих погледа који моле за помоћ са ТВ екрана, из неких железничких чекаоница, стидим се што та деца у једном дану одрастају, а ја им не могу помоћи иако ми из дубине душе излази очајни крик: „Поштени народе, јачи смо од свих технологија, од свих којима смо ми дали право да раде за наше боље, а они нам враћају своје болесне идеје које у коначници производе бол, патњу, сузе и крв”.

Позивам цео поштени свет да одмах снагом своје бројности, снагом свога ума, снагом тренутне потребе пошаље поруку умишљеним „земаљским боговима” да ће у нашој заједничкој освети сви до једнога искусити ово што су спремили другима.

У чије име се све ово ради?

Никола Радоња,
Београд