Како је вариола поразила корону

„То мартовско беше вече

Командир нам тихо рече,

Седео је поред стола

Дошла нам је вариола”

У тренутку док је аутор песме „Вариола”, милиоционер Ратомир Бјелановић из Ратковца, исписивао ове стихове, у марту 1972, велике богиње су већ харале Косовом, предузете су прве епидемиолошке мере, али остатак Југославије још није био свестан да је опака болест стигла у њихову земљу. О драматичним догађајима који ће уследити писали су њихови учесници – лекари, снимљен је филм, а сад је, на педесетогодишњицу доласка вариоле вере у тадашњу СФРЈ, историчарка др Радина Вучетић, професорка Филозофског факултета у Београду, објавила књигу „Невидљиви непријатељ – вариола вера 1972” (Службени гласник 2022.), као интригантну историографску студију у којој осветљава шире друштвене околности поменутих збивања пре пола века, подсећа на далеку прошлост и прве жртве зараза на нашем тлу, и све то повезује са нашом данашњом борбом против вируса корона.

Априла 1972,  у време кад се епидемија вариоле вере приближавала крају, али се, како пишете у књизи, од ње још умирало, рођени сте у београдском породилишту баш поред клинике претворене у карантин, у којој је био смештен и „нулти пацијент” Латиф Мумџић. Да ли је ваш истраживачки подухват био обојен и личним разлозима?

Сви смо, свесно или несвесно, склони романтизацији сопствене прошлости, али чињеница о рођењу за време вариоле није утицала на мој избор те теме, на то је пресудно утицала пандемија у којој се налазимо од 2020. године. У мојој породици је вариола заиста ретко била тема, а најјаче је било, као и већини савременика, сећање на вакцинацију.

Радећи на историјској грађи за причу о епидемији вариоле вере у Југославији имали сте прилику за многобројна поређења са пандемијом ковида 19. Какве сте сличности и разлике уочили?

Бавећи се епидемијом 1972, морала сам да се вратим даље у прошлост, и да пратим однос власти према болестима и великим здравственим кризама, али и да промишљам садашњост, па су различита поређења била неминовна. Рецимо, неписмени кнез Милош Обреновић је направио невероватне модернизацијске искораке када је у питању однос према здрављу. Будући да му је троје деце умрло од великих богиња, овај српски владар је постао жестоки заговрник вакцинације и заштите јавног здравља. Ко није био вакцинисан, није могао да се венча, да буде примљен у гимназију, да добије стипендију, а државни службеници су морали да промовишу вакцинацију, као и свештеници, који су позивали народ на вакцинацију бар једном у три месеца... Са истом свешћу о опасности од епидемија и заразних болести, кнез Милош је радио на подизању карантина, због чега је обуздао и једну од великих епидемија куге. У сасвим другим условима, у социјалистичком систему, те 1972. године, држава је показала да је више него спремно дочекала епидемију смртоносног вируса, којег у Југославији није било 42 године пре тога. Организација вакцинације, карантина, лоцирања и изоловања болесних и суспектних, била је заиста на највишем могућем нивоу, због чега је Југославија добила похвале СЗО, које нису биле ствар формалности, него одавања суштинског признања здравственим радницима. Мој главни утисак током бављења овом епидемијом, а што су ми потврдили лекари и медицнске сестре ангажовани на сузбијању вариоле, је да је струка тада водила главну реч. Данас је струка устукнула пред политиком.
Да ли се то одразило и на улогу медија током епидемија 1972. и 2020? Незахвално је правити поређења данашњих медија са медијима од пре 50 година, и због нових технологија и друштвених мрежа, али и због тога што се ради о различитим системима. Међутим, оно што упада у очи је да је тада, у строго контролисаним медијима, главну реч водила струка, и да су медији када је прошло прво време заташкавања и цензуре, што је трајало око недељу дана, извештавали изузетно професионално. Наравно, ни у једнопартијском систему нису сви писали исто. Мени је била фасцинантна критика система, ако нешто, из угла струке, није функционисало – довољно је погледати архив РТС или дневну штампу, и видети колико су, рецимо, два највећа хероја борбе против епидемије, др Миомир Кецмановић и др Војислав Шуваковић били оштри због кашњења вакцинације на Косову, и због слабог информисања јавности на почетку епидемије. Поједини медији, попут загребачког Вјесника, постављали су неугодна питања званичним иснтитуцијама, и давали осврт на сузбијање епидемије у духу најбољег истраживачкг новинарства. Било је и оних мање професионалних, који су тражили „дежурног кривца”, и стигматизовали исламску заједницу на Косову, али у свеукупном извештавању о епидемији током два месеца није било места за шарлатане, за ширење панике, а порука о важности вакцинације је била доминантна. Данас је ситуација потпуно другачија, довољно је сетити се „најсмешнијег вируса”, дизања панике кад је председник државе рекао „да ће гробља бити мала”, или масовног заступања антиваксерских ставова и теорија завере.

Ни онда, ни сада, стручњаци нису одмах препознали болест...

Смех корона вирусу на почетку пандемије, као и медијске „победе” над короном, која је однела застрашујућ број жртва у Србији, нису постојале 1972. И тада се делило ордење, али тек када је епидемија била савладана. Циљеви су били јасно постављени а онда се, сходно њима, поступало без оклевања. Струка је водила главну реч, и није могло да се деси, чему присуствујемо данас, да се поједини чланови Кризног штаба жале да су многе одлуке донете мимо њихових захтева и препорука. И да не поступе храбро и морално ако се не слуша глас струке: да напусте тај штаб. Ако поредим штабове 1972. и данас – пре 50 година је струка држала лекције политици, и однела победу над вариолом, данас политика држи лекције струци. Због тога је Србија у светским размерама у врху по броју преминулих од ковида.

У књизи оцењујете да је сузбјање вариоле вере у Југославији 1972. било колективни подвиг, у којем су највећи хероји били здравствени радници, али и да се, кроз призму епидемије, преламало и све оно што је било парадигма тадашње државе?

Моја књига о вариоли није само књига о историји једне епидемије која нас је задесила, већ и микроисторија Југославије, кроз коју се виде међурепублички односи, односи према етничким и верским мањинама, стање здравственог система, економски проблеми, али и живот обичних људи. Најјачи утисак управо остављају развијеност здравственог система, хероизам лекара, медицинских сестара и свих оних који су два месеца радили на сузбијању епидемије, и улога државе која је ту била да обезбеди све што је потребно – од вакцина, до карантина, и да буде „ветар у леђа” онима који су једини надлежни да се боре са вирусима – инфектолозима, епидемиолозима, и осталим здравственим радницима. Епидемија вариоле 1972. показала је све предности здравственог система Југославије, а пандемија корона вируса је разоткрила организациони хаос и слбости система управо због суштинског неповерења у струку.

Који су најупечатљивији детаљи из борбе против великих богиња 1972?

Када пратите ширење вируса од пре 50 година, и видите како то иде лако, брзо и неприметно, и како један догађај може да направи трагедију која поприми невероватне размере, онда схватите и сву драматичност великих здравствених криза. С обзиром на то да је мој главни утисак после рада на овој књизи хероизам лекара и медицинских сестара и техничара, најупечатљивији су тешки тренуци кроз које су они пролазили, а сигурна сам да кроз многе сличне ситуације данас пролазе здравствени радници на првој линији борбе против короне. Као илустрацију, издвојила бих сцену када у карантину у мотелу „1000 ружа”  умире 15-годишња девојчица држећи за руку мединског техничара, или причу о две рођене сестре које су провеле читаву епидемију у два жаришта вариоле – једна као медицинска сестра у карантину у Новом Пазару, а друга као медицинска сестра у Ђаковици –  питајући се све време да ли је она друга жива. Драматични су и услови у којима су радиле медицинске сестре у ђаковичкој болници, не знајући за смене, за одмор, које би често спавале пар сати склупчане у дну кревета неког детета оболелог од вариоле. Па кроз шта су све пролазили београдски лекари др Кецмановић и др Шуваковић, који су били главна помоћ у сузбијању вариоле на Косову, а током епидемије и лечили, и вакцинисали, и сахрањивали, и поправљали водоводне цеви... Све ово натерало ме је да много више мислим о лекарима и медицинским сестрама који данас изгарају у ковид болницама, а о којима знамо мало, или нимало.

Како је био организован свакодневни живот у време ванредног стања 1972?

 За време вариоле није било свуда исто, она се највише осетила у жариштима – на Косову, у Београду, Чачку и Новом Пазару, али је живот текао релативно нормално. Школе, факултети, културне институције – све је наставило с радом, сем што су на самом почетку прекинуте спортске манифестације. Заправо је и поглед на свакодневицу за време вариоле још један прилог историји социјалистичке Југославије – на телевизији је управо тад кренула култна емисија ТВ Београд Образ уз образ са Миленом Дравић и Драганом Николићем, гледали су се Градић Пејтон и Несаломиви, у биоскопима су се приказивали Дванаест жигосаних, О јагодама и крви, Били Кид, Рајанова кћи, а током епидемије у Сарајеву је одржана и премијера филма Валтер брани Сарајево. Свој први наступ и велики успех забележио је и Здравко Чолић на фестивалу „Шлагер сезоне”.

С обзиром да ће „невидљиви непријатељи” и даље бити око нас, какве бисмо поуке из ратова против вариоле и ковида могли да применимо у будућности?

Прво, мислим да ћемо се суочавати са новим вирусима, а можда ће нам се вратити и неки стари, попут вариоле, о чему постоје многобројна упозорења, те зато, као и 1972, морамо бити спремни. И друго, морамо главну реч у сузбијању епидемија и пандемија препустити струци, а не политици!

Случај Филипа Вишњића

У најстаријем кодексу српске средњевековне медицине помиње се 86 различитих болести, међу којима се као најстрашније наводе куга, лепра, беснило и велике богиње. Страх од вариоле налазимо и у рукописима из 14. и 15. века.

О присуству и размерама вариоле у 19. веку сведочи и један од најпознатијих српских гуслара, певача и твораца народне поезије Филип Вишњић (1767 – 1834), за кога се кроз школско градиво увек учило као о „слепом гуслару”, али не и о томе да је његов слепило, као и красте на лицу, било последица великих богиња које је прележао у детињству.

(одломак из књиге „Невидљиви непријатељ – вариола вера 1972”)