БАТИНЕ ЗА СЛУЖБЕНО ЛИЦЕ

Да сам хтео да будем „службено лице” определио бих се за неку од оних професија где је то видљиво на први поглед. Рецимо, био бих поштар. Мада, после учесталих напада на поштаре у дане када се дели пензија, с њих је скинута униформа, као одора службености. Маскирани су, тако рећи, у новинаре, дакле крећу се обучени као цивили и стално вуку неке папире.

Судије су, на пример, службена лица, а, ипак, стално им прете, подмећу им бомбе под кола, а неке су и убили. Гневни пацијенти бију лекаре. Навијачи су, ономад, кад су на северној трибини „Звездиног” стадиона препознали службено лице, убили бога у човеку, баш због тога.

Колега из агенције „Бета” узалуд је пред полицајцима махао новинарском легитимацијом. У уторак вече када се демонстрирало по београдским улицама добио је од тих полицајаца батина колико никад није добио у животу, а није му помогло што је новопечени српски министар полиције, Ивица Дачић, пред тај скуп високог безбедносног ризика изјавио да ће полиција новинаре да третира као „службена лица”.

Кад сам ја био млад новинар у редакцијама су постојала – службена лица. То су били они што су из комитета долазили да спроводе директиве, а било је, наравно, и оних које смо препознавали као службена лица Удбе, па смо гајили аверзију и према једнима и другима, а то ми је, признајем, огадило сваку идеју да сви новинари буду службена лица, мада ми је јасно да покретање те иницијативе има племенит циљ – да повећа безбедност мојих колега.

Однекуд се верује да би претња строжом казном уразумила оне који, као што каже мој колега, Ненад Љ. Стефановић, главни уредник Информативног програма РТС-а, организују скупове а „онда простор око бине претворе у ратну зону у којој свако може да напада новинаре и сниматеље”.

На трагу тих најновијих буботки које је добила новинарска професија јесте и залагање Светозара Чиплића, министра за људска и мањинска права у Влади Србије, да „новинаре треба заштитити и озакоњењем њиховог статуса као службених лица”; и њему се чини да та идеја „сваког дана добија аргументацију и да мора хитно да се нађе пред парламентом”, истим овим што не може да ратификује гасни споразум с Русима, Споразум о стабилизацији и придруживање са ЕУ, уговоре о свежим кредитним линијама, нити да изгласа закон о безбедности у саобраћају, у коме, у црне дане викенда, изгине на друмовима Србије читава једна омања редакција.

Дакле, нешто немам поверења у процену да ће нама новинарима бити боље ако будемо службена лица, а, с друге стране, вишак душебрижништва изгледа ми као још једно додворавање јавности, односно да постоје преча посла која нисмо опослили.

Посао којим се новинари, а посебно сниматељи и фоторепортери, баве увек је био посао високог ризика свуда у свету. Овде се сада јавила једна аномалија. Уместо да они који демонстрирају имају интерес да реч и слика о њима, у складу с политичком потребом демонстраната и циљем демонстрација, ма какви они били, буде што присутнија, демонстранти секу грану на којој седе растерујући новинаре батинама, а то и без неке велике памети показује да то и нису политичке демонстрације већ испољавање рушилачког порива и гнева одређене групе људи чији су бројеви личних карата одавно познати полицији и који су, макар на стадионима, усликани и спреда и из профила.

Основно политичко питање јесте да ли су те групе за притисак у служби неких интересних група и да ли се све што се догађало олако може описати само као хулиганство. Од расплитања те везе и белоданог откривања спреге, ако постоји, зависи безбедност целог друштва, а не само професије којој и сам припадам.

главни уредник недељника „Време”