BATINE ZA SLUŽBENO LICE

Da sam hteo da budem „službeno lice” opredelio bih se za neku od onih profesija gde je to vidljivo na prvi pogled. Recimo, bio bih poštar. Mada, posle učestalih napada na poštare u dane kada se deli penzija, s njih je skinuta uniforma, kao odora službenosti. Maskirani su, tako reći, u novinare, dakle kreću se obučeni kao civili i stalno vuku neke papire.

Sudije su, na primer, službena lica, a, ipak, stalno im prete, podmeću im bombe pod kola, a neke su i ubili. Gnevni pacijenti biju lekare. Navijači su, onomad, kad su na severnoj tribini „Zvezdinog” stadiona prepoznali službeno lice, ubili boga u čoveku, baš zbog toga.

Kolega iz agencije „Beta” uzalud je pred policajcima mahao novinarskom legitimacijom. U utorak veče kada se demonstriralo po beogradskim ulicama dobio je od tih policajaca batina koliko nikad nije dobio u životu, a nije mu pomoglo što je novopečeni srpski ministar policije, Ivica Dačić, pred taj skup visokog bezbednosnog rizika izjavio da će policija novinare da tretira kao „službena lica”.

Kad sam ja bio mlad novinar u redakcijama su postojala – službena lica. To su bili oni što su iz komiteta dolazili da sprovode direktive, a bilo je, naravno, i onih koje smo prepoznavali kao službena lica Udbe, pa smo gajili averziju i prema jednima i drugima, a to mi je, priznajem, ogadilo svaku ideju da svi novinari budu službena lica, mada mi je jasno da pokretanje te inicijative ima plemenit cilj – da poveća bezbednost mojih kolega.

Odnekud se veruje da bi pretnja strožom kaznom urazumila one koji, kao što kaže moj kolega, Nenad Lj. Stefanović, glavni urednik Informativnog programa RTS-a, organizuju skupove a „onda prostor oko bine pretvore u ratnu zonu u kojoj svako može da napada novinare i snimatelje”.

Na tragu tih najnovijih bubotki koje je dobila novinarska profesija jeste i zalaganje Svetozara Čiplića, ministra za ljudska i manjinska prava u Vladi Srbije, da „novinare treba zaštititi i ozakonjenjem njihovog statusa kao službenih lica”; i njemu se čini da ta ideja „svakog dana dobija argumentaciju i da mora hitno da se nađe pred parlamentom”, istim ovim što ne može da ratifikuje gasni sporazum s Rusima, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanje sa EU, ugovore o svežim kreditnim linijama, niti da izglasa zakon o bezbednosti u saobraćaju, u kome, u crne dane vikenda, izgine na drumovima Srbije čitava jedna omanja redakcija.

Dakle, nešto nemam poverenja u procenu da će nama novinarima biti bolje ako budemo službena lica, a, s druge strane, višak dušebrižništva izgleda mi kao još jedno dodvoravanje javnosti, odnosno da postoje preča posla koja nismo oposlili.

Posao kojim se novinari, a posebno snimatelji i fotoreporteri, bave uvek je bio posao visokog rizika svuda u svetu. Ovde se sada javila jedna anomalija. Umesto da oni koji demonstriraju imaju interes da reč i slika o njima, u skladu s političkom potrebom demonstranata i ciljem demonstracija, ma kakvi oni bili, bude što prisutnija, demonstranti seku granu na kojoj sede rasterujući novinare batinama, a to i bez neke velike pameti pokazuje da to i nisu političke demonstracije već ispoljavanje rušilačkog poriva i gneva određene grupe ljudi čiji su brojevi ličnih karata odavno poznati policiji i koji su, makar na stadionima, uslikani i spreda i iz profila.

Osnovno političko pitanje jeste da li su te grupe za pritisak u službi nekih interesnih grupa i da li se sve što se događalo olako može opisati samo kao huliganstvo. Od rasplitanja te veze i belodanog otkrivanja sprege, ako postoji, zavisi bezbednost celog društva, a ne samo profesije kojoj i sam pripadam.

glavni urednik nedeljnika „Vreme”