Уметност као предсказање

Стварност је чуднија од фикције, то је одавно познато, али како долази до тогада књижевно домишљање изађе из уских оквира речи и прожме стварност, или је чак предвиди? То се ових дана догодило са чудесним ликом доктора Дабића, који је у својој књизи „Први, други, трећи човек” (издавач „Агора”, Зрењанин) описала Мирјана Ђурђевић, објавивши је 2006. године.

Док је читав свет, неупућен у тајне Државне безбедности или пак недовољно маштовит да проникне у скровиште хашког оптуженика Радована Караџића, она га је као доктора и надрилекара Шварца, који се попут сенке слободно креће, „видела” и описала.

О Караџићу су испредане многе легенде, Американци су стигли да направе и веома лош филм о лову на њега („The hunting party” из 2007, са Ричардом Гиром у главној улози), али нико, осим Ђурђевићеве, није помислио оно што је најближе здравом разуму, а самим тим и истини – да би Караџић могао да искористи своје искуство психијатраи интелигенцију како би избегао хашки суд.

Али, лако је мудровати, када се једна београдска списатељица тога већ досетила. Дабић је трансформисан у Караџића, да би понео неумитан терет историјског посланства, а цела ситуација наметнулаје старо питање: да ли писци, режисери, уметници уопште, могу да предвиде стварност?

Наравно да могу.

Како долази до тога? У теорији књижевности постоји термин „хоризонт очекивања”, који јако лепо објашњава феномен настанка дела које превазилази тренутно стање у уметности, задире у будућност, и стилом, или чудесном визијом, осветљава године које су тек пред нама. Није обавезно да велики уметник то уради, али када се то деси, настаје ремек-дело. Јевгениј Замјатин у свом роману „Ми”, Џорџ Орвел у „1984”, Жил Верн у многим делима и Олдоуз Хаксли у „Врлом новом свету” само су неки од тих уметника.

Међутим, најчешћи разлог настајања ремек-дела, попут поменутих, није „видовитост” него једноставно фантастична способност опажања, што, уосталом, једног уметника и чини великим. То је урадио Џорџ Орвел, у свом роману „1984”. Он није предвиђао будућност, али је успешно разоткрио, до тада скривено, функционисање Стаљинове државе.Орвелје знао за чудо телевизије али, свакако, није знао за интернет. Данас, врло једноставним програмима, свака држава, у маниру Великог брата, може да провери сваку реч која је послата у виртуелни простор. У прилог томе говори и аутентично сведочење Милића Ивковића, монтажера у продукцијској кући „Тајм код”, који је доживео готово парапсихолошко искуство.

– Седео сам код куће, био сам на интернету, када ми је стигло упозорење на монитору: „Ваш компјутер је потпуно незаштићен”. Насмејао сам се, а онда је уследила још једна порука: „Желите ли доказ?” Тада су се, сама од себе, отворила вратанца на дивиди плејеру. Дакле, неко је, из даљине од, рецимо, 10.000 километара, буквално физички, путем виртуелног простора, притиснуо дугме на мом кућном компјутеру. Хтели су да ми понуде да купим неки програм против вируса. Престравио сам се, сведочи Милић.

Жил Верн је био исмејан када је 1870. године објавио „Двадесет хиљада миља под морем” зато што је претпоставио да би неко могао да направи гвоздено чудо које ће пловити у недирнутим дубинама мора. Морнарима који су касније, у Првом светском рату, гинули у подморницама и биткама испод мора, његова идеја сигурно није била смешна.

Примера ради, Леонардо је нацртао хеликоптер, можда најсавршенију летелицу, који се знатно касније прославио у стотинама америчких филмова о рату у Вијетнаму. Велики Леонардо, јасно, не може бити крив што је његова направа често злоупотребљена. Мало коме данас прво падне на памет да хеликоптерможе најбоље да послужи за спасавање живота. Волтер је лепо приметио да је историја регистар злочина и несрећа.

Вратимо се на „хоризонт очекивања”. Платон је, презирући уметност, констатовао да је она само „мимезис мимезиса”, имитација живота. Требало је да се роди Џејмс Џојс, аутор „Уликса”, који ће ту идеју поставити на врхунац уметничког стваралаштва, успешно пркосећи великом Грку, спуштајући Хомерову Одисеју међу обичне, „мале” људе. Овај пример је важан због тога што је главни лик у Џојсовом роману, Леополд Блум– рекламни агент. Модерним језиком речено, пи ар, публициста, стручњак за маркетинг. Модерни Одисеј, антихерој, један од хиљада које виђамо сваког дана.

Занимљив је и невероватни, френетични завршетак тог романа, који буквално преноси мисли једне слуђене жене, Блумове супруге Моли. У Блумовој жени, зашто да не, крије се и заметак Кери Бредшо, чувене јунакиње неизбежне серије „Секс и град”, додуше стилски знатно приземнији.

И у филозофији постоје примери далековидих аутора. Ево шта пише Раул Ванегем, белгијски писац и филозоф:

– Друштво обиља је друштво воајера. Свакоме свој калеидоскоп: незнатно померање прстију довољно је да се слика промени. Не можете да изгубите:два фрижидера, једна „Дијана”, ТВ апарат, унапређење, убијање времена... А онда почиње да нас обузима досада од конзумирања тих слика... – бележи Раул Ванегем.

Звучи као гневни колумниста неке новине из 21. века, међутим он је то забележио 1967. године, као члан Ситуационистичке интернационале, опскурне групе која је покренула студентско-радничку побуну 1968. године. У исто време, о болести потрошачког друштва у којем врло актуелно живимо, говорио је и Луј Фердинанд Селин, један од највећих проклетих писаца 20. века.

Више се нико не чуди филмовима о аутомобилима који имају ваздушне јастуке уместо точкова, компјутерима који имају људски разум, свемирским бродовима из Звезданих стаза, и тако даље. Само се чека да и то постане стварност. Можда је тајна управо у томе што је стварност чуднија од фикције јер, нема те уврнуте идеје која кад-тад неће постати реалност. Или се већ догађа, само је треба приметити.

Питајте доктора Дабића, или ауторку његове „биографије”. Или човека који је први пут писао о хуманом, дивном аутомобилу на соларни погон. Он је то видео одавно, само чека да исцрпимо изворе нафте и завршимо све ратове који се воде око „црног злата”.