Европа на прекретници, снови пали у воду

Након што су Француска и Немачка због извештаја о ратним злочинима у украјинском месту Буча протерале један број руских дипломата, то су учиниле и Италија, Данска, Шпанија, Шведска... Као одговор, бивши председник Русије и актуелни заменик шефа руског Савета за безбедност Дмитриј Медведев најавио је стављање катанаца на врата европских амбасада у Москви.

Да ли је подела Старог континента од Баренцовог мора на северу до Црног мора на југу постала неминовност? И да ли ће ту поделу условити природне, друштвене, религијске, цивилизацијске и друге некомпатибилности или ће све бити тек резултат пропаганде? Како год било, Европа се поново нашла на прекретници. И поново не својом вољом.

Подсетимо, по окончању хладног рата (крај 1991) Русија се отворила према суседима и свету уопште. Једнако економски као и политички. Земље с којима је до тада била повезана Варшавским уговором препустила је њиховој судбини. Последњи совјетски председник Михаил Горбачов спремно је пружио руку пријатељства западним партнерима.

Нажалост, ова промена од стране тадашњих неприкосновених владара света, Американаца, није прихваћена добронамерно. Напротив, протумачена је као пораз Совјетског Савеза и саме Русије. А пораженом ваља наметнути своју вољу, треба га до краја понизити. Управо онако како је то својевремено учињено с постхитлеровском Немачком.

Међутим, евроазијски џин је сасвим друга прича. Из Другог светског рата је изашао као несумњиви победник, са свим правима и обавезама које је такав статус са собом носио. С тим у Вашингтону никада нису могли да се помире, убеђени да су само они, и нико сем њих, поразили Трећи рајх. И док се свет с надом окретао будућности, социјалним и другим променама, на западној страни Атлантика нису се одрицали дубоко укорењене револверашке логике.

У немогућности да сломе Русију, одлучили су да је издвоје од остатка европског континента, да је изолују. Украјина, са свим својим економским и социјалним невољама, показала се у том смислу као карта на коју ваља играти. Затечени Европљани могли су само да посматрају у шта их Вашингтон гура. Већини је забрањено да дешавања уопште коментаришу, укључујући и позиве на насилну промену власти у Русији. Другима (Пољска) паушално се додељује статус нуклеарних сила. Оно од чега су на континенту увек зазирали почиње да се дешава. Међуевропске несугласице све су отвореније. Свеопшти рат као да је поново на помолу.

Истовремено, вешто вођена пропаганда успела је за свега двадесетак дана Русе да претвори у „опасне људе”, оне којима не треба веровати, с којима је непожељно чак и пословати. Њихови спортисти, глумци, јавни радници бивају стављани на стуб срама, ознака „сделано в России” постаје неприхватљива, блокирају се руски информативни сајтови, државе намерене да се држе по страни бивају отворено уцењиване... Заједнички пројекат „Велике Европе”, од Лисабона до Владивостока, преко ноћи пада у воду.

Највећи страх Американцима задаје сазнање да се Русија окреће својим империјалним коренима, наравно сагледаним у савременим релацијама и у много чему сличним ономе што практикује данашња Кина. Али не у погледу ауторитарности државе, већ у смислу осећања заједништва са свима онима који живе на истој територији и у границама које су стварале генерације пре њих. А подсетимо, Кини је требало свега неколико деценија таквог постојања да у много чему достигне западни свет, па чак и да га превазиђе. Нешто што Америка никада није доживела иако је под своје окриље примала највеће светске умове.

Западу још увек остаје потреба за руским енергентима, за тамошњим тржиштем, радном снагом, прехрамбеним производима... Али колонијална времена одавно су за нама и дефинитивно не могу бити враћена. Русије се зато не одричу ни у Европи, ни у Америци. Напротив, покушавају на томе понешто и да зараде. Американци, на пример, убрзано повећавају откуп руске нафте, коју потом за скупе паре препродају Европљанима.

„Не могу да замислим сопствену државу у изолацији од Европе и такозваног цивилизованог света, тако да ми је тешко да на НАТО гледам као непријатеља”, говорио је Владимир Путин 2000. када је објављивао своје председничке приоритете на међународној сцени. До тог тренутка Русија и западни војни савез договорили су се да у потпуности обнове контакте и третирају се међусобно као стратешки партнери.

Међутим, Американци нису одржали реч. У међувремену су под своје узели савезнике некадашњег СССР-а, да би потом кренули и на саму Русију. Полазне тачке биле су новоуспостављене државе Грузија, Азербејџан, Јерменија, Казахстан… Без успеха. Ред је дошао на Украјину. Па и по цену европске будућности.