Evropa na prekretnici, snovi pali u vodu

Nakon što su Francuska i Nemačka zbog izveštaja o ratnim zločinima u ukrajinskom mestu Buča proterale jedan broj ruskih diplomata, to su učinile i Italija, Danska, Španija, Švedska... Kao odgovor, bivši predsednik Rusije i aktuelni zamenik šefa ruskog Saveta za bezbednost Dmitrij Medvedev najavio je stavljanje katanaca na vrata evropskih ambasada u Moskvi.

Da li je podela Starog kontinenta od Barencovog mora na severu do Crnog mora na jugu postala neminovnost? I da li će tu podelu usloviti prirodne, društvene, religijske, civilizacijske i druge nekompatibilnosti ili će sve biti tek rezultat propagande? Kako god bilo, Evropa se ponovo našla na prekretnici. I ponovo ne svojom voljom.

Podsetimo, po okončanju hladnog rata (kraj 1991) Rusija se otvorila prema susedima i svetu uopšte. Jednako ekonomski kao i politički. Zemlje s kojima je do tada bila povezana Varšavskim ugovorom prepustila je njihovoj sudbini. Poslednji sovjetski predsednik Mihail Gorbačov spremno je pružio ruku prijateljstva zapadnim partnerima.

Nažalost, ova promena od strane tadašnjih neprikosnovenih vladara sveta, Amerikanaca, nije prihvaćena dobronamerno. Naprotiv, protumačena je kao poraz Sovjetskog Saveza i same Rusije. A poraženom valja nametnuti svoju volju, treba ga do kraja poniziti. Upravo onako kako je to svojevremeno učinjeno s posthitlerovskom Nemačkom.

Međutim, evroazijski džin je sasvim druga priča. Iz Drugog svetskog rata je izašao kao nesumnjivi pobednik, sa svim pravima i obavezama koje je takav status sa sobom nosio. S tim u Vašingtonu nikada nisu mogli da se pomire, ubeđeni da su samo oni, i niko sem njih, porazili Treći rajh. I dok se svet s nadom okretao budućnosti, socijalnim i drugim promenama, na zapadnoj strani Atlantika nisu se odricali duboko ukorenjene revolveraške logike.

U nemogućnosti da slome Rusiju, odlučili su da je izdvoje od ostatka evropskog kontinenta, da je izoluju. Ukrajina, sa svim svojim ekonomskim i socijalnim nevoljama, pokazala se u tom smislu kao karta na koju valja igrati. Zatečeni Evropljani mogli su samo da posmatraju u šta ih Vašington gura. Većini je zabranjeno da dešavanja uopšte komentarišu, uključujući i pozive na nasilnu promenu vlasti u Rusiji. Drugima (Poljska) paušalno se dodeljuje status nuklearnih sila. Ono od čega su na kontinentu uvek zazirali počinje da se dešava. Međuevropske nesuglasice sve su otvorenije. Sveopšti rat kao da je ponovo na pomolu.

Istovremeno, vešto vođena propaganda uspela je za svega dvadesetak dana Ruse da pretvori u „opasne ljude”, one kojima ne treba verovati, s kojima je nepoželjno čak i poslovati. Njihovi sportisti, glumci, javni radnici bivaju stavljani na stub srama, oznaka „sdelano v Rossii” postaje neprihvatljiva, blokiraju se ruski informativni sajtovi, države namerene da se drže po strani bivaju otvoreno ucenjivane... Zajednički projekat „Velike Evrope”, od Lisabona do Vladivostoka, preko noći pada u vodu.

Najveći strah Amerikancima zadaje saznanje da se Rusija okreće svojim imperijalnim korenima, naravno sagledanim u savremenim relacijama i u mnogo čemu sličnim onome što praktikuje današnja Kina. Ali ne u pogledu autoritarnosti države, već u smislu osećanja zajedništva sa svima onima koji žive na istoj teritoriji i u granicama koje su stvarale generacije pre njih. A podsetimo, Kini je trebalo svega nekoliko decenija takvog postojanja da u mnogo čemu dostigne zapadni svet, pa čak i da ga prevaziđe. Nešto što Amerika nikada nije doživela iako je pod svoje okrilje primala najveće svetske umove.

Zapadu još uvek ostaje potreba za ruskim energentima, za tamošnjim tržištem, radnom snagom, prehrambenim proizvodima... Ali kolonijalna vremena odavno su za nama i definitivno ne mogu biti vraćena. Rusije se zato ne odriču ni u Evropi, ni u Americi. Naprotiv, pokušavaju na tome ponešto i da zarade. Amerikanci, na primer, ubrzano povećavaju otkup ruske nafte, koju potom za skupe pare preprodaju Evropljanima.

„Ne mogu da zamislim sopstvenu državu u izolaciji od Evrope i takozvanog civilizovanog sveta, tako da mi je teško da na NATO gledam kao neprijatelja”, govorio je Vladimir Putin 2000. kada je objavljivao svoje predsedničke prioritete na međunarodnoj sceni. Do tog trenutka Rusija i zapadni vojni savez dogovorili su se da u potpunosti obnove kontakte i tretiraju se međusobno kao strateški partneri.

Međutim, Amerikanci nisu održali reč. U međuvremenu su pod svoje uzeli saveznike nekadašnjeg SSSR-a, da bi potom krenuli i na samu Rusiju. Polazne tačke bile su novouspostavljene države Gruzija, Azerbejdžan, Jermenija, Kazahstan… Bez uspeha. Red je došao na Ukrajinu. Pa i po cenu evropske budućnosti.