И пилоти су у рату стварали Републику Српску

У Дому Војске Србије у Београду јуче је представљена књига пензионисаног генерал-мајора Живомира Нинковића „Ваздухопловство и противваздушна одбрана Војске Републике Српске у рату 1992–1995. године”. Аутор је ратни командант ВиПВО Војске Републике Српске (ВРС), официр који је створио и кроз рат у БиХ водио српске пилоте, „противавионце” и сво пратеће особље.

Иако по снази и броју припадника мало, ратно ваздухопловство ВРС остварило је велике успехе обарајући непријатељске (хрватске и НАТО) авионе и пружајући ватрену подршку саборцима на земљи. Тако је било и у одсудним борбама као што су битка за коридор 1992. или одбрану Бањалуке 1995. године. У рату за стварање Републике Српске погинула су 54 припадника ВиПВО.

– Када је почео рат, било нас је свега 17 пилота, рачунајући и мене. Било је дана када се обављало по пет борбених летова дневно – рекао је генерал Нинковић.
Када је на почетку рата 1992. године стигао у Бањалуку, искрено каже да је био – уплашен, али не због рата већ због чињенице да није било довољно стручних људи за формирање ВиПВО. Захваљујући ангажовању најближих сарадника, међу којима истиче свог заменика пуковника Божу Новака, убрзо је на положај изашао први ракетни дивизион ПВО, а затим су заживеле и друге јединице. Авијација је постала стратешка предност ВРС, па су убрзо уследили притисци из иностранства на српску страну да се ограничи њено деловање.

Најтежи тренутак за генерала Нинковића био је 1992. када му је, како је рекао, „са највишег места” наређено да измести авијацију у Србију. Одбио је, није желео да напусти српски народ и да ВРС остави без стратегијске предности. Обратио се народу преко Радија Бањалука и добио подршку јавности за свој став. Уследио је састанак на Палама, а ВиПВО је остало у ВРС.

Из тог периоду сећа се веома непријатног разговора са међународним изасланицима Сајрусом Венсом и лордом Дејвидом Овеном, али ни тада није мењао своје ставове.
– Овом књигом испунио сам последњи дуг према ВиПВО. Имао сам срећу да имам сјајне сараднике, такве војнике. Они заслужују признање, себе сматрам последњим појединцем – рекао је генерал Нинковић.
О књизи су говорили рецензенти др Биљана Стојковић и мр Златомир Грујић.