Предузетнице и часни макрои

„Све што се не може искоренити треба опорезовати па тим новцем макар окречите болнице.” Толико је својевремено о теми легализације проституције и марихуане имао да каже један Нишлија који се телевизијској екипи похвалио и да се лично уверио како је ова област у Амстердаму и Немачкој савршено уређена. Истина, Европа има далеко попустљивији став према проституцији него САД, па је у Немачкој, Швајцарској, Аустрији, Грчкој, Турској, Мађарској, Холандији, Летонији проституција изједначена с осталим привредним гранама и регулисана, а у другим је легална, али није регулисана. Сексуални радници на равној су нози са запосленима у услужним делатностима, те стога равноправно и опорезовани. Проглашење ове делатности привредном граном требало је да уништи експлоатацију и трговину људима, те да сексуалне раднике повеже са здравственим системом. Да ли је пак побољшан њихов квалитет живота, избављени они који су приморани то да раде, а искорењено насиље? Извештаји кажу да није било много успеха ни на једном од ових фронтова.

Они који критикују легализацију, а заступају декриминализацију, у прилог наводе управо ове аргументе и то да су владе проститутке претвориле у предузетнице, а себе у „часне макрое”, ослободивши уједно себе одговорности да се баве кључним питањем сиромаштва и феминизацијом сиромаштва. Главни аргумент за озакоњење (опорезивање) био је добробит оних који се овим баве, а није тајна да су закони донети под плаштом људских права допринели развитку секс-трафикинга. То кажу активисти који тврде да се махом из источних и азијских земаља од тада доводи далеко више жена које су експлоатисане у западним земљама.

Они као једину позитивну ствар виде укидање друштвене хипокризије која је кажњавала понуду, али не и потражњу. То значи да су пре легализације они који су продавали сексуалне услуге новчано кажњавани или би завршили у затвору.

Швајцарска, где је проституција заштићена законом од 1942, а први бордел отворен 1998, чак је уложила новац пореских обвезника, око два милиона, да отвори простор у индустријској зони у Цириху где се за ове услуге добија новац. О овоме су грађани претходно имали референдум и тада су одобрили изградњу секс-гаража налик на драјвин перионице аутомобила. Раднице су регистровале делатност код градских власти, плаћају годишњу лиценцу за рад и сваке вечери уплаћују одређену своту новца у градску касу. Не само овде, сексуални радници уредно плаћају порез на приходе и ПДВ и поседују кредитне картице као средство плаћања. Незанемарљив приход од проституције постиже сваки град у Европи, где ове радње имају печат и потентне туристе, а држава њима нуди здравствено, неретко и социјално и пензионо осигурање.

Немачка, где је легализација заживела пре 20 година, има око милион сексуалних радника који прометују око 16,5 милијарди евра годишње. Они су независни привредни субјекти, што значи да могу да раде под уговором или самостално, али морају да плаћају порез на приход и ПДВ. Сваки град има право да зонира проституцију. У Минхену нема много уличних продавачица љубави, док у Берлину нема ограничења чак ни на улици.

Као свака индустрија, и ова зависи од економије. Када су Немачку 2006. због светског првенства преплавили туристи, јавне куће доживеле су процват, док је посао пропао током финансијске кризе 2009. Ова делатност тамо је развила и славне личности. Моли Луфт била је најпознатија проститутка која се редовно појављивала у телевизијским емисијама, давала аутограме и имала свој шоу у вечерњим сатима.

Легализација у неку руку јесте боље решење, али је још боља декриминализација, а пример за то је Нови Зеланд, где су стриктни законски прописи замењени одређеним условима о томе како безбедно обављати делатност. Бордели су лиценцирани на годишњем нивоу, тачно се дефинише где се могу оглашавати, па уколико се деси насиље и трафикинг, особа без проблема може пријавити полицији, што је, уместо инкасирања новца у градски буџет, суштина целе приче.

Критичари озакоњења, које је на снази широм Европе, заговорници су шведског модела по којем се не кажњавају сексуални радници, већ клијенти. То значи да је потражња, а не понуда, одговорна за проституцију.