Preduzetnice i časni makroi

„Sve što se ne može iskoreniti treba oporezovati pa tim novcem makar okrečite bolnice.” Toliko je svojevremeno o temi legalizacije prostitucije i marihuane imao da kaže jedan Nišlija koji se televizijskoj ekipi pohvalio i da se lično uverio kako je ova oblast u Amsterdamu i Nemačkoj savršeno uređena. Istina, Evropa ima daleko popustljiviji stav prema prostituciji nego SAD, pa je u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, Grčkoj, Turskoj, Mađarskoj, Holandiji, Letoniji prostitucija izjednačena s ostalim privrednim granama i regulisana, a u drugim je legalna, ali nije regulisana. Seksualni radnici na ravnoj su nozi sa zaposlenima u uslužnim delatnostima, te stoga ravnopravno i oporezovani. Proglašenje ove delatnosti privrednom granom trebalo je da uništi eksploataciju i trgovinu ljudima, te da seksualne radnike poveže sa zdravstvenim sistemom. Da li je pak poboljšan njihov kvalitet života, izbavljeni oni koji su primorani to da rade, a iskorenjeno nasilje? Izveštaji kažu da nije bilo mnogo uspeha ni na jednom od ovih frontova.

Oni koji kritikuju legalizaciju, a zastupaju dekriminalizaciju, u prilog navode upravo ove argumente i to da su vlade prostitutke pretvorile u preduzetnice, a sebe u „časne makroe”, oslobodivši ujedno sebe odgovornosti da se bave ključnim pitanjem siromaštva i feminizacijom siromaštva. Glavni argument za ozakonjenje (oporezivanje) bio je dobrobit onih koji se ovim bave, a nije tajna da su zakoni doneti pod plaštom ljudskih prava doprineli razvitku seks-trafikinga. To kažu aktivisti koji tvrde da se mahom iz istočnih i azijskih zemalja od tada dovodi daleko više žena koje su eksploatisane u zapadnim zemljama.

Oni kao jedinu pozitivnu stvar vide ukidanje društvene hipokrizije koja je kažnjavala ponudu, ali ne i potražnju. To znači da su pre legalizacije oni koji su prodavali seksualne usluge novčano kažnjavani ili bi završili u zatvoru.

Švajcarska, gde je prostitucija zaštićena zakonom od 1942, a prvi bordel otvoren 1998, čak je uložila novac poreskih obveznika, oko dva miliona, da otvori prostor u industrijskoj zoni u Cirihu gde se za ove usluge dobija novac. O ovome su građani prethodno imali referendum i tada su odobrili izgradnju seks-garaža nalik na drajvin perionice automobila. Radnice su registrovale delatnost kod gradskih vlasti, plaćaju godišnju licencu za rad i svake večeri uplaćuju određenu svotu novca u gradsku kasu. Ne samo ovde, seksualni radnici uredno plaćaju porez na prihode i PDV i poseduju kreditne kartice kao sredstvo plaćanja. Nezanemarljiv prihod od prostitucije postiže svaki grad u Evropi, gde ove radnje imaju pečat i potentne turiste, a država njima nudi zdravstveno, neretko i socijalno i penziono osiguranje.

Nemačka, gde je legalizacija zaživela pre 20 godina, ima oko milion seksualnih radnika koji prometuju oko 16,5 milijardi evra godišnje. Oni su nezavisni privredni subjekti, što znači da mogu da rade pod ugovorom ili samostalno, ali moraju da plaćaju porez na prihod i PDV. Svaki grad ima pravo da zonira prostituciju. U Minhenu nema mnogo uličnih prodavačica ljubavi, dok u Berlinu nema ograničenja čak ni na ulici.

Kao svaka industrija, i ova zavisi od ekonomije. Kada su Nemačku 2006. zbog svetskog prvenstva preplavili turisti, javne kuće doživele su procvat, dok je posao propao tokom finansijske krize 2009. Ova delatnost tamo je razvila i slavne ličnosti. Moli Luft bila je najpoznatija prostitutka koja se redovno pojavljivala u televizijskim emisijama, davala autograme i imala svoj šou u večernjim satima.

Legalizacija u neku ruku jeste bolje rešenje, ali je još bolja dekriminalizacija, a primer za to je Novi Zeland, gde su striktni zakonski propisi zamenjeni određenim uslovima o tome kako bezbedno obavljati delatnost. Bordeli su licencirani na godišnjem nivou, tačno se definiše gde se mogu oglašavati, pa ukoliko se desi nasilje i trafiking, osoba bez problema može prijaviti policiji, što je, umesto inkasiranja novca u gradski budžet, suština cele priče.

Kritičari ozakonjenja, koje je na snazi širom Evrope, zagovornici su švedskog modela po kojem se ne kažnjavaju seksualni radnici, već klijenti. To znači da je potražnja, a ne ponuda, odgovorna za prostituciju.