Ускршњи пост у космајском збегу

Милован Видаковић (1780–1841) је наш први романописац, аутор већег броја дела одушевљено прихваћених од младе, тек пробуђене српске читалачке публике. У Видаковићевим романима читаоци су се први пут срели с књижевним јунацима са српским именима, а радња тих романа одиграва се на нашем тлу, у нашим градовима и селима. Ова дела била су не само занимљива, него и поучна и васпитна.

Колико је наш први романописац значио у првој половини 19. века, говоре речи Јакова Игњатовића: „Тек што је какво Српче или Српкиња дорасла да може књиге читати, већ је Видаковића у руке узела.” Међутим, Видаковићев језик и правопис били су управо они против којих се Вук Караџић оштро и бескомпромисно борио, па је Видаковић био мета не само његових критика, већ и подсмеха. Вук, који је за живота и сам био грубо нападан од државе, цркве и многих интелектуалаца, није имао милости ни разумевања према Видаковићевим делима, нашим књижевним првенцима прилагођеним укусу тадашње публике. Вукова критика је била толико утицајна да Видаковићева дела нису штампана током читавог 20. века.

Милован Видаковић рођен је у селу Неменикуће на Космају, али је са десетак година прешао на тле данашње Војводине, где је живео и стварао. У краћем аутобиографском делу он даје занимљив опис како је дошло до преласка готово читавог његовог села из Србије у Аустрију. Године 1788. Аустрија је напала Турску, прешавши преко Саве у Србију. Добродушни ага коме је припадало село Неменикуће упозорио је своје сељаке да се не мешају у ратне сукобе двеју великих сила уз следеће образложење: Ако победи хришћански цар, он ће то постићи и без помоћи Срба, који ће томе радовати. Међутим, ако Срби помажу аустријску војску, а победи турски цар, тада ће се Турци народу љуто светити, што се током историје неколико пута и догађало. Међутим, сходно свом темпераменту, Срби се нису могли уздржати да не крену на Турке заједно с аустријском војском. Кад су 1791. Турци надвладали, Аустријанци су се повукли преко Саве.

Долази зима и читаво село, у страху од турске освете, повлачи се у збег, у високе, тада једва проходне космајске шуме. Понета је сва храна и поведена сва стока, да се може преживети до пролећа. Међутим, храна се трошила брже него што се мислило. Прво је нестала со, а постепено и сва остала храна, осим стоке. У другој половини зиме могло се јести само неслано печено и кувано месо.

Међутим, тада долази тежак проблем – ускршњи пост, кад су месо и сваки други мрс забрањени. Поштујући црквена правила, народ је остао без икакве хране и људи су почели да гладују, поболевају, па и умиру, не желећи да се огреше пред Богом. Видевши катастрофу која предстоји његовим верницима, разумни сеоски поп сазива збор и објављује да разрешује село обавезе ускршњег поста и одобрава једење меса. Међутим, многи сељаци нису хтели да прихвате овај савет, наставивши с гладовањем. Кад је то видео, свештеник је оштро интервенисао рекавши да ако умре неко од гладујућих, он га неће опојати и сахранити. Тек је ова претња учинила да сељаци коначно прекину смртоносни пост. Почетком пролећа у шуми је почињао да ниче сремуш (шумски бели лук), кога писац зове „цремуш”. Људи су са страшћу почели да беру и једу ову лековиту биљку, осећајући да тиме добијају поново снагу и здравље. Сада знамо да су људи једући сремуш, кога сада има на пијацама, уносили витамин Це који им је недостајао. Након што је пролеће ојачало, колона народа је кренула ка данашњем Обреновцу, где су прешли Саву и дошли у Срем, нову отаџбину, која ће после око 130 година такође постати Србија.

Наш први романописац Милован Видаковић умро је у Пешти у крајњем сиромаштву, као и већи број других уметника, који су одабрали да живе у свету муза, без обзира на скупу цену коју ће морати да плате.

Драган Станковић,
Београд