Потрага за равнотежом

Замислите да се у пролећно поподне шетате Београдом са пријатељем из иностранства. Проћи ћете можда поред недавно постављеног споменика Стефану Немањи и тај ће вас пријатељ можда упитати ко је тај човек и шта је био. Разговараћете, не можда него врло вероватно на енглеском, јер је тај језик lingua franca (lingua anglica?) данашњице, савремене цивилизације и тог глобалног села у којем кажу да живимо, а у којем се ипак још нисмо сви одомаћили. Хоћете ли му рећи да је Немања био Grand Župan или Grand Prince или само medieval ruler? Хоћете ли му објаснити шта је то жупан? Умете ли?

То је, у малом, оно што преводилац на страни језик ради свакодневно: напипава, назире, покушава да одгонетне где је тачка у којој треба да дâ предност разумљивости, општости, универзалности, а где је дужан да сачува специфичности своје матичне културе – културе коју можда и не познаје онако како она заслужује и како преводиоцу доликује – да би је посредовао на прави начин. Та је мука утолико већа уколико је нашем преводиоцу, ни дужном ни заслужном, запало да покуша да посредује културну баштину и уметничко наслеђе вековима удаљено од времена у којем му је дато да живи. Тада се он пита и уме ли и сме ли. Јер он је двоструки посредник: у хоризонталној равни, преводилац са једног савременог језика на други, а у вертикалној оси тумач прохујалих епоха.

Он се стога стално пита за кога преводи и шта зна онај за кога преводи, његов замишљени читалац. Ако читалац – бодлеровски hypocrite lecteur – зна више од преводиоца, онда је за њега лако преводити. А ако не зна, онда опет ходамо по истој оној жици, тражећи равнотежу између разумљивости и аутентичног одраза једног језика, идентитета и културе у страном језику, страном окружењу, страном хоризонту очекивања, балансирајући између печата једног колективног субјекта и предзнања и предразумевања обликованог другачијим историјским искуством, другачијом вером и надасве другачијим језиком.

То је међутим једини пут да српска култура и њени плодови, како древни тако и савремени, (п)остану видљиви и да њена баштина и данашње стваралаштво допру до осталих глобалних сељана. У (пост-)постмодерном добу чини се има интересовања и места за све, али то место нам једино може и мора обезбедити лингва англика.

Десиће се можда да током посете оног вашег пријатеља из иностранства славите славу. Нема сумње да ћете га лепо угостити и да ће се вратити кући пуног стомака, али да ли ће својим пријатељима причати да је био позван на religious feast, party, banquet или можда на slavu?

Преводитељка белетристике са енглеског на српски и дела из хуманистичких наука и медиевистике са српског на енглески